Баба и клисара

У Котору живљаше једна баба, па јој човјек отишао некуда, те га нигдје нема. Тако она је плакала, ал ради утјехе, ишла би у цркву цв. Јовану и све би пред његовом иконом метанисала и молила му се да јој пошље човјека. Она би све најпрва у цркву долазила а најзадња излазила. То се досади клисари, па шта ће, но се сакри у олтар па мјесто св. Јована стаде бабу ружити: „Вуци се бабетино стара, зар молиш мене, да ти пошљем човјека, никад ти неће доћи.” Баба се измичи, измичи, све полако а гледај у икону, па кад је дошла до врата рече: „св. Јоване нећи ти никада доћи, да ти се молим, да нијеси био дуга језика, не би ти главу одрубили.”

Забиљежио у Сарајеву

Војин Петровић.

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 5, стр. 75.