Ајка шаренгаћа
Пошетала Ајка Атлагића,
На Ајки је чудно одијело,
Сва у свили и у суву злату.
Све је шала, мало ваља пара,
Но јој гаће вреде Цариграда. 5
Како су јој пусте искићене!
До кољена вуци и бауци,
Од кољена куне и лисице,
На учкурук двије кујунџије,
Један кује, други позлађује, 10
На успрку царев капиџија,
Око њега три ста тинтирика,
У руци му паклена канџија:
„Ко помрси три ста тинтирика,
„Огристи ће три ста дегенека.“ 15
На помољку од гаћа гатњику
Стоји љута змија присојкиња,
Змија пува, тено гатњик чува.
Па дошета Атлагића Ајка
До дућана терзи баше Јова, 20
Па Јовану цура проговара:
„Божја помоћ, терзи баша Јово!
„Здраво била, Атлагића Ајко!
„Здраво била и гаће дерала,
„А и мене алвaлука дала!“ 25
„Шта бих Јово, алвaлука дала?
„Да бих дала везена јаглука,
„Ту не има за те алвaлука;
„Да бих дала танка бошчалука,
„Ни ту нема тебе алвaлука; 30
„Да бих тебе у ложницу звала,
„Страх ме Јово, мировати нећеш.“
Терзи баша момче одговара:
„Оди Ајко, да се окладимо,
„У мог' дора, у твоје ђердане; 35
„Ђе речемо, да се састанемо,
„Ал' у моме, ал' у твоме двору,
„Ал' у башчи бега Атлагића?
„Па ко први почне враговати,
„Нека води коња и ђердана.“ 40
Томе Ајка врло каил била,
Па говори терзи баши Јову:
„Дођ' довече, терзи баша Јово!
„Баш у башчу бега Атлагића,
„Чекаћу те под жуту наранчу.“ 45
Кад довече ноћца омркнула,
Једва Јово вечер дочекао;
Оде Јово у зелену башчу,
A’ ето ти Атлагића Ајке!
Стоји шкрипа жутијех кавада, 50
Стоји клопот мества и папуча,
Стоји звека дробнијех ђердана:
Препаде се бећаре Јоване,
Мисли, Ајка навела је Турке,
Плећи даде, а бјежати стаде, 55
За њим трчи Атлагића Ајка:
„Што је Јово, грђи од ђевојке!“
Уфати га за бијелу руку,
Изведе га на бијелу кулу,
Даде њему госпоцку вечеру, 60
Вечераше, у душек одоше,
Дивно Ајка душеке прострла,
Врх душека мекане јастуке,
По јастуцим кумашли јоргане,
А под главу брусали јастуке, 65
На јастуку своју бјелу руку,
Те легоше, па се загрлише.
Заспа Јово као јагње мало,
Ал' не може Туркиња ђевојка,
Окреће се тамо и овамо, 70
Буди Јова китом босиока,
А кад виђе, да га не пробуди,
Удари га руком уз образе,
Срдито му Ајка проговара:
„Пробуди се, ти се не наспао! 75
„Али жалиш претила дорина?
„Да богда га заклали курјаци,
„А мој ђердан попили хајдуци!
„Пробуди се, на дар ти ђердани."
Окрену се бећару Јоване, 80
Стаде љубит' Ајкуну ђевојку,
Пољуби је двадест тридес'т пута,
Да ко броји, више би их било,
Па заспаше једно уз другога.
Кад свануло и грануло сунце, 85
Препаде се терзи баша Јово:
„Aо мене, до Бога милога!
„Лудо ли сам изгубио главу!“
Вели њему Туркиња ђевојка:
„Не бој ми се, бећаре Јоване! 90
„Крила бих те три године дана,
„А камо ли сјутра до 'вог' сата.“
Па га зави у меке душеке.
Кад је вечер о вечери било,
Приправи му госпоцке вечере, 95
Па се Ајка свија и превија,
Јадикује а дозивље мајку:
„Јао мајко! умр'јећу ти брзо!
„По срцу ме муке допадоше.“
Мајка стара срца милостива, 100
Стаде своју ћерцу његовати.
Ћер се мајци по крилу привија,
Украдејој кључе од ризнице.
Па кад било ноћи у поноћи,
Отворила сапете сепете, 105
Пуне елбе напунила блага,
И извади коња из подрума,
Натовари и сребра и злата
И све рухо, што је за ђевојку,
Па пробуди Јована бећара: 110
„Устај Јово, ајде да бјежимо!“
Побјегоше, благо понијеше.
Кад у јутро када уранила,
Да обиђе болесну Ајкуну,
Кад ли Ајке у одају нема, 115
Из ризнице покупљено благо,
Одма се је јаду досјетила,
Па Ајкуни ситну књигу пише:
„О Ајкуно, да од Бога нађеш,
„Што си мајци образ оцрнила, 120
„Стару бабу запалила браду!“
А Ајкуна отписује мајци:
„Луда ли си, моја стара мајко!
„Да ти знадеш, како влашче љуби,
„Умиљато, ама плаховито, 125
„Ти би мога баба оставила,
„Преудала стара за каура.“
[Упор. III4, br. 19]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
