Аца Грозница/IV
- Млади Гаја Провлак само га је гледао и дивио му се. И, одушевљен подвизима искуснога Аце Грознице, паде у усхићење.
- - Та ја ћу да запевам! - кликну Гаја и накриви свој бећарски шеширић.
- - Пс! - викнуше на њ обојица.
- - Какво те певање напало! - шапну уплашени Вересија.
- - 'Ди би ти певао сад? - вели Грозница.
- - А 'ди би, опет, било весеље без песме и гајдаша? - вели л'аја и искашљује се и чисти глас.
- - Та ниси ваљда луд! - гракнуше опет она двојица.
- - Та певаћу ја макар полако; онако ко комарац кад зуји у риту... Та, ви'те да нам и сам овај бог помаже.
- - Та, немој се лудирати!... - одвраћају га они.
- - А, то је свршено! - вели Гаја и, сетивши се своје драгане, запева тихо:
- Дуни, ветре, од банатских страна,
- да поробим три нова дућана!
- Да ја Милу оденем у свилу:
- да ми Мила шором парадира!...
- - 'Ајд да се иде! - опомиње их и жури уплашени Грозница.
- - Још мало! - задржавају га она двојица. - Ви'ш како је лепо овде. Та, шта се бојиш? Та, ови у кући пробудиће се тек кад просјак буде
у деветом селу...