Аустријска нота (1914)

АУСТРИЈСКА НОТА.

„Краљевски српски посланик на бечком двору дао је 18. марта 1909. године, по налогу своје владе, цес. и краљевској влади ову изјаву:

„Србија признаје, да стањем, створеним у Босни, њена права нису тангирана и да ће се према томе прилагодити решењима, која ће велике силе донети с погледом на члан 25. Берлинског Уговора. Повинујући се саветима великих сила, Србија се обавезује, да ће обуставити политику протеста и одупирања, коју је водила од септембра прошле године с обзиром на анексију и даље се обавезује, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској и да ће у будуће с Аустријом живети на основи пријатељских суседничких односа“.

Догађаји последњих година, а нарочито болни догађаји од 15. јула доказали су, да у Србији постоји превратнички покрет, који има за циљ да од аустро-угарске монархије оцепи неке делове њене територије. Тај покрет, који је постао пред очима српске владе, испољио се на тај начин, што је преко границе српске краљевине дошао до терора, до читавог реда атентата и убистава.

Далеко од тога да испуни формалне обавезе на изјаве од 18. марта 1909. године, краљевска српска влада није ништа учинила да тај покрет угуши. Она толерира злочиначке смутње разних друштава и удружења, управљених против монархије, необуздан тон штампе, величање оних, који су извршили атентат, учествовање официра и чиновника у превратничким смутњама; она је даље толерирала све манифестације, које су код становништва могле да изазову мржњу према монархији и презирање њених установа.

То толерирање, за које је крива српска влада, постојало је и у оном тренутку, када су догађаји од 15. јуна целом свету показали грозотне последице тога толерирања.

Из исказа злочиначких извршилаца атентата од 15. јуна јасно се виде, да је сарајевско убиство припремљено у Београду, да су убице оружје и бомбе, којима су били наоружани, добили од српских официра и чиновника, који су припадали Народној Одбрани и да су напослетку српски погранични органи учинили да се убице и њихово оружје пребаце у Босну.

Наведени резултати истраге не дозвољавају цес. и краљевској влади да и даље остане у резервисаној трпељивости, у којој је годинама била према оним смутњама, којима је средиште било у Београду и које су одатле преношене на земљиште аустријске монархије. Ти догађаји стављају у дужност цес. и краљевској влади да учини крај овим смутњама, које представљају сталну опасност за мир монархије.

Да би се тај циљ постигао, цес. и кр. влада принуђена је да од српске владе тражи једно званично уверење, да она осуђује пропаганду против Аустро-Угарске, т. ј. да осуђује све оне тежње чији је крајњи циљ да се од аустро-угарске монархије одузму територије које њој припадају, и да се српска влада обавезује да ће свим средствима угушивати ту злочиначку и терористичку пропаганду.

Да би тој својој обавези дала свечан карактер, српска влада ће на првој страни званичних новина 13. јула донети следећу изјаву:

Краљевско-српска влада осуђују пропаганду, која је управљена против Аустро-Угарске, т. ј. осуђује све оне струје, чији је циљ одвајање од Аустро-Угарске територија, које њој припадају и сажаљева најискреније грозотне последице тих злочиначких радњи.

Краљевско-српска влада сажаљева што су српски официри и чиновници узели учешће у поменутој пропаганди и тиме довели у питање пријатељске суседске односе, за које се српска влада најсвечаније обавезала нотом од 18 марта 1909 да ће их гајити.

Краљевско-српска влада, која осуђује сваку помисао и сваки покушај мешања у судбину становника ма кога дела Аустро-Угарске, сматра за своју дужност да официре, чиновнике и цело становништво краљевине Србије изрично опомене, да ће у будуће са крајњом строгошћу поступити према оним лицима, која би се о то огрешила и да ће се трудити свима силама да то онемогући и угуши.

Ова изјава има се истовремено саопштити српској војсци једном нарочитом заповешћу Њ. В. Краља и штампаће се у званичном Војном Листу.

Осим тога краљевско-српска влада обавезује се:

1. да угуши сваку публикацију, која дражи на мржњу и на презирање аустро-угарске монархије и чија је општа тенденција управљена против интегритета монархије;
2. да одмах растури друштво „Народну Одбрану“ чија се сва пропагандска средства имају конфисковати и да исто тако поступи против свих осталих друштава и удружења у Србији, која се баве пропагандом против Аустро-Угарске; краљевско-српска влада постараће се, да та растурена друштва не продуже своју делатност под другим именом или у другој форми;
3. да без одлагања одстрани из јавне наставе у Србији, како у погледу службеника тако и у погледу наставних средстава, све што служи или што би могло послужити томе да се подржава пропаганда против Аустро-Угарске.
4. да отклони из војске и из државне службе уопште све официре и чиновнике који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске. Цесарска и краљевска влада задржава право да њихова имена саопшти краљевској влади уз предају материјала који их терети;
5. да пристане, да у Србији органи ц. и кр. владе учествују при угушивању превратничких покрета, уперених против територијалног интегритета монархије;
6. да поведе истрагу против оних саучесника у завери од 15. јуна, који се налазе на српској територији;
   у истрази која се на то буде односила учествоваће органи које ће ц. и кр. влада за то делегирати;
7. да без икаквог одлагања ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милана Цигановића, српског државног чиновника, који су резултатом истраге компромитовани;
8. да успешним мерама спречи учествовање српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе;
   да оне органе пограничних власти у Шапцу и Лозници, који су извршиоцима злочина у Сарајеву помогли да пређу преко границе, отпусти из службе и строго казни;
9. да ц. и кр. влади да изјашњења о неопростивим изјавама високих српских чиновника у Србији и у иностранству, који без обзира на своје званичне положаје нису презали да после атентата од 15. јуна у интервјуима говоре на непријатељски начин против Аустро-Угарске;
10. да без одлагања извести ц. и кр. владу о извршењу мера, у прошлим тачкама обухваћеним.

Ц. и кр. влада очеује одговор краљевске владе најдаље до суботе, 12. ов. мес., у 6 часова по подне.

Мемоар о резултатима истраге у Сарајеву, у колико се они односе на чиновнике наведене у тачки 7 и 8, приложен је у овој ноти.

Мемоар.

Мемоар о исходу истраге у Сарајеву гласи:

Истрага коју је суд у Сарајеву водио над Гаврилом Принципом и друговима због извршеног злочина 15. јуна ове године и због саучесништва у њему досад је утврдила ово:

1. План да се надвојвода Франц Фердинанд убије за време свог бављења у Сарајеву, спремили су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж из помоћ мајора Воје Танкосића.
2. Шест бомби и четири браунинг револвера са муницијом, којима су се злочинци послужили као оруђем, набавили су и дали Принципу, Чабриновићу и Грабежу, у Београду, неки Милан Цигановић и мајор Танкосић.
3. Бомбе су ручне гранате које су из депоа оружја српске војске у Крагујевцу.
4. Да се обезбеди успех атентата проучавао је Цигановић Принципа, Чабриновића и Грабежа у руковању гранатама и упућивао у једној шуми поред стрелишта Топчидерског Принципа и Грабежа у гађању из браунинг-револвера.
5. Да би Принципу, Чабриновићу и Грабежу омогућио прелазак преко босанско-херцеговачке границе и да би омогућио прокријумчарење њиховог оружја, Цигановић је организовао цео један тајни систем превођења. Улазак злочинаца са њиховим оружјем у Босну и Херцеговину извеле су пограничне власти из Шапца (Раде Поповић) и Лознице као и царински службеник Радивој Грбић из Лознице уз помоћ више других лица.

Извори

• Политика, бр. 3769 од суботе 12. јула 1914, страна 1.
• Група аутора: Голгота и васкрс Србије 1914—1915, историјско-мемоарска дела, БИГЗ, Београд, 1986. године

Види још

• Одговор Краљевине Србије на Јулски ултиматум
• Аустроугарска објава рата Србији