Ариф-бег и Стамболка
| Ариф-бег и Стамболка (1898) Писац: Јелена Ј. Димитријевић |
1. Туговање
Ашик стадох, вала, била,
Аман, џанум, аман!
На твоје веђе црне, ћеман[a] —
Вај бана!
Дај да љубим зумбул-очи,
Аман, џанум, аман!
И мек кадмак[b], бели ђердан[c] —
Вај бана!
На ђердану црни мла̏деж,
Аман, џанум, аман!
Да умрем, леле, дође земан —
Вај бана!
Оф кадуно, дилбер коно,
Аман, џанум, аман!
Уздишем, јадан; све ми заман —
Вај бана!
Хич не хајеш што умирем!
Аман, џанс'з[d], аман!...
Под грлом твојим гроб ми таман —
Вај бана!
2. Претња
Доћи ћу ти под пенџере,
Хоћу, иншала'!
Када месец, ханум, џанум,
Најлепше сја:
Узвикнућу да те волим,
Хоћу, иншала'!
Нека дозна беј-ефенди
Шта теглим ја;
И за татли-шефталију[e],
Хоћу, иншала'!
Казаћу му, крити нећу,
Кадуно зла!
За осмејке и уздахе,
Хоћу, иншала'!
Белолико, Стамболико,
Све нека зна!
3. Питање
Пошто ниси миловала
Деликанли завалију,
Оф тако ти вере твоје,
Што му пружи шефталију?!...
Две три сам ти прошаптао,
Много сам се радовао,
А и шта бих друго знао?
Ћутањем се одобрава,
Севдах њиме обећава —
Свако знаде и ти знај.
Ако ли си ово знала,
Што си јуче оћутала,
А данас се покајала? —
Вај!...
4. Молба
Оф не певај, Ариф-беже!
Не пој ми, не!
А, ефенд'м! аман, аман —
Ја̏!
Не говори о мом лицу!
Не збори, не!
А, ефенд'м! аман, аман —
Ја̏!
Нек' не дозна беј-ефенди!
Нек' не зна, не!
А, ефенд'м! аман, аман —
Ја̏!
Нит' ме плаши, кузум комжи!
Не плаши ме, не !
А, ефенд'м! аман, аман —
Ја̏!
Велики си ојнак[f] био,
Зато си ме преварио,
Шефталију измамио.
Како сам се разабрала,
Одмах сам се појакала,
Пишман стала
Ја̑.
Напомене
уредиИзвор
уреди- 1898. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година трећа, број 4, стр. 129-130.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јелена Ј. Димитријевић, умро 1945, пре 79 година.
|