Анђео смрти

Анђео смрти Писац: Милета Јакшић

АНЂЕО СМРТИ

     Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова,
     „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!“
     Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана.
     А када је престала песма њихова, проговори Господ.
     Реч је његова била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је подузимала језа од страха и милине: беше и весело и страшно.
     Господ проговори:
     — Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено...
     Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите...
     И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље. Земља се плачући молила анђелу да је не дира.
     Анђео се сажали и врати се.
     Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље.
     Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку.
     Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу.
     И њему се земља у сузама молила да је не дира.
     — Не плачи, земљо, и не жалости се! Ја ћу ти овај прах вратити!...
     И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу.
     Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.
     Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти.
     Тело је човеково било смртно.
     Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи, враћајући јој тако, по обећању, прах њен.

Извор

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.