Анђелко Вуковић и Синан кесеџија
Фала Богу, фала јединоме!
зла зулума у Косову равну
од курвића Синан-кесеџије!
Изишо је у Косово равно
Из Кутловца села великога; 5
од Звечана уз Косово равно,
од Звечана те до Вучитрна,
узаптио скеле и друмове,
нит' се даје женит' ни удават',
ни мирија царева да прође, 10
ни трговац да тргује с благом,
ни аџија да иде на ћабу.
Тад' одлазе млоге давуџије
на дивана паше Вучитрнском:
"Аман пашо, види ни зулума 15
од курвића Синан-кесеџнје:
ето данас трп године дана
узаптио уз Косово равно
од Звечана те до Вучитрна,
узаптио скеле п друмове, 20
нит' се даје женит' ни удават',
ни мирија царева да прође,
ни трговац да тргује с благом,
ни аџија да иде на ћабу."
Кад то чуо паша Вучитрнски, 25
он ми пушта лакога телала,
телал виче града Вучитрна:
"Ког је мајка родила јунака,
да отиде низ Косово равно
до Звечана града бијелога, 30
од Звечана уз Клисуру тврду,
уз Клисуру Трепчу камениту,
те да нађе Синан-кесеџију,
да доведе паше на дивана,
ил' од њега да донесе главу? 35
Даје паша три товара блага,
и да ће му по санџака свога,
те да суди како паша суди."
Телал вика града Вучптрна
све једнако три недеље дана. 40
Када телел по чаршији виче,
ко би даље, чини се не чуо,
ко би ближе, к земље погдедује,
како расте трава на завојке,
како дојке у добре девојке; 45
ето нема доброга јунака,
да погуби Синан-кесеџију.
Најзад зове паша Вучитрнски
на дивана своје тевабије,
арами им погачу белију, 50
и арами од овна јанију:
"Арам вама, моје тевабије,
што ве раним тридесет година,
кад међу вас не има јунака,
да погуби Синан-кесеџију!" 55
Кад то рече паша Амет-паша,
шта да видиш младе тевабије!
Све су ниско главе обалиле
и образем к земље погледале,
па сви муче ништа не говоре. 60
Тад' говори Дедић Осман-ага:
"Није вајда, наш пашо честити,
јер се ватра са сламом не гаси,
но се ватра сламом грђе пали!
Нити можеш с твоје тевабије 65
погубити Синан-кесеџију,
но га можеш грђе разљутити;
нити има сад овде јунака.
ни у граду, нити у наије,
да погуби Синан-кесеџију; 70
теке што је Вуковић Анђелко
из Ор'ова села маленога.
Гледајући Вуковић Анђелка,
чини ми се може га згубити;
но ти зови Вуковић Анђелка, 75
обрекни му, шта си обрицао,
обрекни му, и опет га моли,
нек свем срцем Синана потражи."
Кад то чуо паша Амет-паша,
брже праћа две добре делије 80
Ораову селу маленоме
на дворове Вуковић Анђелка.
Кад су били у његове дворе,
Анђелко се у двору не деси
отиш'о је горе у планину, 85
у планину на Костово равно
да он гледа стада и чобане.
То с' у јесен беше догодило,
баш у јесен о Крстову дану,
кад с' промешта стадо и торови, 90
те Анђелко стадо премешташе
из планине доле у равнину.
Ал' одоше две добре делије
од дворова на Костово равно
к торовима Вуковић Анђелка. 95
Кад су били на Костово равно,
ђогата му један слуга вода.
Када ђогат угледа делије,
ногом бије, а ушима стриже,
на нос фрче, држати се не да, 100
а слуга га води ка Анђелку,
и казује њему за делије.
Кад то чуо Вуковић-Анђелко,
он се маши ђоге на рамена,
па изиђе тамо пред делије, 105
делијама био говорио:
"Што је паша за мене пратио?"
Ал' говоре две добре делије:
"Све је добро, Вуковић-Анђелко!
Нас је паша за тебе пратио, 110
да ти идеш паше на дивана,
ел те чуо доброга јунака,
да те прати низ Косово равно,
да уватиш Сннан-кесеџију,
да доведеш паше на дивана, 115
или жива, ил' од њега главу;
а даће ти три товара блага,
и даће ти по санџака свога,
те да судиш, како паша суди."
Ал' ј' Анђелко грђи од Синана, 120
те га мрзи у град да отиде,
и боји се Турске пријеваре,
да га нешто паша не превари;
па он враћа две добре делије,
"Ид'те натраг, две добре делије, 125
поздрав'те се паше честитоме,
доћ' ћу сутра њему на дивана,
теке ми је ђогат непотковат,
док поткујем ђога дебелога."
Тад' одоше две добре делије, 130
а остаде мислећи Анђелко:
да л' да иде, или да не иде
у Вучитрн паше на дивана.
Све мислио, на једно смислио:
"Волим исти, те Синана тражит', 135
него л' исти паше у Вучитрн.
Ако да Бог и срећа јуначка,
те погубим Синан-кесеџију,
пратићу му од Синана главу,
а у град му опет исти не ћу." 140
Па он јаше дебела ђогина,
те силази шеру Митровице
Код онога Осман-налбантина:
"Куј ми коња, Осман-налбантине,
ама удри тврдога поткова, 145
што ће трајат' барем месец дана."
Налбантин му коња потковао,
па поиска, да му потков' плати;
ал' говори Вуковић Анђелко:
"Имам чиме тебе потков платит', 150
ал' ти потков наплатити не ћу;
но да молиш Бога јединога
да се опет натраг здраво врнем,
и да тебе потков после платим."
Ал' говори Осман налбантине: 155
"О Бога ти, незнана делијо!
како ћу те чекат' вересијом,
кад те никад несам ни видео,
а камо ли да те познат' могу?"
Но говори Вуковић Анђелко: 160
"Курво једна, Осман-налбантине!
Ако да Бог и срећа јуначка,
те ја здраво уз Клисуру одем,
уз Клисуру Трепчу камениту
до старога Трга манастира, 165
и опет се здраво натраг врнем,
а мој ђога негде потков збаци,
ти ћеш мене онда познавати
и другоме сваком казивати."
Кад то чуо Осман налбантине, 170
он обрте дебела ђогина
под бињташа, где се коњи јашу;
јаше коња Вуковић Анђелко,
па се маши у шпагове свил'не,
те извади три дуката жута, 175
те ји дава Осман-налбантину:
"На, Османе, те се напиј вина!"
Па он оде уз Клисуру тврду,
уз Клисуру Трепчу камениту.
Кад је био под село Кутловац, 180
под Кутловац у село Засеље,
он се сврну у бијеле дворе,
у дворове Курте буљутбаше,
иште с коња воде да с' напије.
Познаде га Курта буљутбаша, 185
и мало се био осетио,
да он тражи Синан-кесеџију,
ел он знаде Вуковић-Анђелка,
да он јесте врло добар јунак;
али пита Вуковић Анђелко: 190
"О, богати, Курта буљутбаша!
Да л' си штогод чуо за Синана?
Да л' је сада у селу Кутловцу,
да л' је негде доле у Косову?
Но говори Курта буљутбап^а: 195
"О, Бога ми, Вуковић-Анђелко!
Ја сам јучер чуо за Синана,
да је био у селу твојему,
јер је чуо, да ти њега тражиш,
јесте чуо' ал' добро не знаде, 200
па везао Павла Папуџијћа,
удара га на муке велике,
да му каже штогод за Анђелка
куда ли је, на коју ли страну;
савезана њега отерао 205
ка Староме Тргу манастиру,
и синоћ је онде заноћио."
Кад то чуо Вуковић Анђелко,
он расрди дебела ђогина,
оде право уз Клисуру тврду, 210
ка Староме Тргу манастиру,
да он тражи Синан-кесеџију.
Кад је био близу манастира
у Клисуре места најтешњега,
двије су се але сусретнуле. 215
А да видиш Синан-кесеџију!
Уседнуо врану бедевију,
па на њојзи ноге прекрстио
самур-калпак над очи турио,
положио копље на колена, 220
балчу сабљу за леђа турио,
па он курва бпје у тамбуру,
и он тера Павла Папуџијћа.
Како виде Вуковић-Анђелка,
спусти ноге брже у зенђије 225
бојно копље на раме дигао,
остру сабљу под пазуо врну,
а тамбуру баци насред друма.
Кад сагледа Вуковић-Анђелка
на ђогату коњу аловитом, 230
с обрвама калпак саставио,
вију му се брке на рамена,
баш к'о да су крила од гаврана
а Синана лоше загледао,
баш јунака очима пресече, 235
како муња тамнину у вечер.
Лоше је се Синан препаднуо,
па Анђелку брже говорио:
"Ето тебе Павла Папуџијћа,
теке немој да задеваш кавгу, 240
јер сам чуо од старије људи:
ни за кога није добра кавга."
Ал' говори Вуковић Анђелко:
"Бре курвићу, Синан-кесеџија!
Ти си до сад кавге каил био, 245
и неси се кавге уклањао,
а што си се сада уплашио,
те ти кавгу рад заденут^ неси?
И да неси заробио Павла,
ја се кавге не би остануо 250
а камо ли што си г' заробио!
Мене ј' паша за тебе пратио,
да те водим њему на дивана,
ил' од тебе да однесем главу.
Сад ако се, курво, тенеш везат', 255
да те терам граду Вучитрну,
а ти немој да задеваш кавгу;
ако ли се, курво, везат' не ћеш,
удри сада мегдан да делимо."
Кад то чуо Синан кесеџија, 260
он наљути врану бедевију,
па он баца копље битевију,
те он гађа Вуковић-Анђелка.
Ал' Анђелко копље сачекује,
на двоје му копље предвојио, 265
предвојио сабљом пламенитом.
Кад то виде Синан кесеџија,
он потрже злаћена кубура,
те он гађа Вуковић-Анђелка,
али му се срце уплашило, 270
беле му се уздрктале руке,
те јунака није погодио,
тек му један рукав сагорео,
с леве стране рукав на доламе.
Кад то виде Вуковић Анђелко, 275
он потрже злаћена кубура,
те удара Синан-кесеџију
удара га у прси јуначке,
на другу му протерује страну
са зрнима џигерицу белу. 280
Ал' да видиш чуда великога,
како јунак пушку не есапи,
но ка' да га није ударила,
већ га јоште грђе наљутила
те потеже и друга кубура, 285
а крв иде из врућа јунака,
те затопи злаћена кубура,
креше Синан, али не опали.
Тад' Анђелко и он потргнуо
злаћенога другога кубура, 290
те удара Синан-кесеџију,
опет му је рану задавао,
леву му је ногу саломио
(да му није ногу саломио,
најзад би га Синан погубио), 295
па тргоше сабље пламените,
јуриш чине један на другога,
те с' стадоше сабљам' ударати,
један другом сабље дочекиват',
обе су се сабље саломиле, 300
сад' осташе у руке балчаци
па скочише од коња на земљу,
узеше се за грла бијела,
и се сташе онде омаиват';
носише се за пол добра сата. 305
Шта да видиш чуда великога!
Где обори Синан кесеџија
баш и рањен Вуковић-Анђелка,
па га вуче по Клисуре тврде
те он тражи од сабље одломце, 310
да закоље Вуковић-Анђелка.
Нема куда Вуковић Анђелко,
тек се моли Богу јединоме
и помиње светога Николу:
"Боже јаки, опрости грешнога! 315
Ја данаске не гинем за благо,
но за веру и велику правду;
прими тебе а у име твоје
да остане овде спомен мене!"
Кад то рече Вуковић Анђелко, 320
Бог му даде и свети Никола
Оинану се ране оладише,
Те он паде на лијеву страну
паде јунак на тврдо камење,
па Анђелку био говорио 325
„Молим тебе, Вуковић-Анђелко!
Немој мене више да задеваш,
да се с миром са душом растанем,
ели су ми ране одолеле,
више млого живети не могу," 330
Ал' ј' Анђелко срца јуначкога
над њиме је мало постајао,
док је Синан душом издануо;
па помисли Вуковић Анђелко:
"Не ћу сећи од јунака главу, 335
ни ћу грдит' тела на јунаку!"
Но одреши Павла Папуџијћа:
„Иди, Павле, граду Вучитрну,
те ти кажи паше Вучитрнском,
да Анђелко погуби Синана; 340
ал' ја к њему у град ићи не ћу,
и на част му и санџак и благо;
ако ли ме паша више тражи,
грђи ћу му бити од Синана!"
