Anđelko Vuković i Sinan kesedžija
Fala Bogu, fala jedinome!
zla zuluma u Kosovu ravnu
od kurvića Sinan-kesedžije!
Izišo je u Kosovo ravno
Iz Kutlovca sela velikoga; 5
od Zvečana uz Kosovo ravno,
od Zvečana te do Vučitrna,
uzaptio skele i drumove,
nit' se daje ženit' ni udavat',
ni mirija careva da prođe, 10
ni trgovac da trguje s blagom,
ni adžija da ide na ćabu.
Tad' odlaze mloge davudžije
na divana paše Vučitrnskom:
"Aman pašo, vidi ni zuluma 15
od kurvića Sinan-kesedžnje:
eto danas trp godine dana
uzaptio uz Kosovo ravno
od Zvečana te do Vučitrna,
uzaptio skele p drumove, 20
nit' se daje ženit' ni udavat',
ni mirija careva da prođe,
ni trgovac da trguje s blagom,
ni adžija da ide na ćabu."
Kad to čuo paša Vučitrnski, 25
on mi pušta lakoga telala,
telal viče grada Vučitrna:
"Kog je majka rodila junaka,
da otide niz Kosovo ravno
do Zvečana grada bijeloga, 30
od Zvečana uz Klisuru tvrdu,
uz Klisuru Trepču kamenitu,
te da nađe Sinan-kesedžiju,
da dovede paše na divana,
il' od njega da donese glavu? 35
Daje paša tri tovara blaga,
i da će mu po sandžaka svoga,
te da sudi kako paša sudi."
Telal vika grada Vučptrna
sve jednako tri nedelje dana. 40
Kada telel po čaršiji viče,
ko bi dalje, čini se ne čuo,
ko bi bliže, k zemlje pogdeduje,
kako raste trava na zavojke,
kako dojke u dobre devojke; 45
eto nema dobroga junaka,
da pogubi Sinan-kesedžiju.
Najzad zove paša Vučitrnski
na divana svoje tevabije,
arami im pogaču beliju, 50
i arami od ovna janiju:
"Aram vama, moje tevabije,
što ve ranim trideset godina,
kad među vas ne ima junaka,
da pogubi Sinan-kesedžiju!" 55
Kad to reče paša Amet-paša,
šta da vidiš mlade tevabije!
Sve su nisko glave obalile
i obrazem k zemlje pogledale,
pa svi muče ništa ne govore. 60
Tad' govori Dedić Osman-aga:
"Nije vajda, naš pašo čestiti,
jer se vatra sa slamom ne gasi,
no se vatra slamom grđe pali!
Niti možeš s tvoje tevabije 65
pogubiti Sinan-kesedžiju,
no ga možeš grđe razljutiti;
niti ima sad ovde junaka.
ni u gradu, niti u naije,
da pogubi Sinan-kesedžiju; 70
teke što je Vuković Anđelko
iz Or'ova sela malenoga.
Gledajući Vuković Anđelka,
čini mi se može ga zgubiti;
no ti zovi Vuković Anđelka, 75
obrekni mu, šta si obricao,
obrekni mu, i opet ga moli,
nek svem srcem Sinana potraži."
Kad to čuo paša Amet-paša,
brže praća dve dobre delije 80
Oraovu selu malenome
na dvorove Vuković Anđelka.
Kad su bili u njegove dvore,
Anđelko se u dvoru ne desi
otiš'o je gore u planinu, 85
u planinu na Kostovo ravno
da on gleda stada i čobane.
To s' u jesen beše dogodilo,
baš u jesen o Krstovu danu,
kad s' promešta stado i torovi, 90
te Anđelko stado premeštaše
iz planine dole u ravninu.
Al' odoše dve dobre delije
od dvorova na Kostovo ravno
k torovima Vuković Anđelka. 95
Kad su bili na Kostovo ravno,
đogata mu jedan sluga voda.
Kada đogat ugleda delije,
nogom bije, a ušima striže,
na nos frče, držati se ne da, 100
a sluga ga vodi ka Anđelku,
i kazuje njemu za delije.
Kad to čuo Vuković-Anđelko,
on se maši đoge na ramena,
pa iziđe tamo pred delije, 105
delijama bio govorio:
"Što je paša za mene pratio?"
Al' govore dve dobre delije:
"Sve je dobro, Vuković-Anđelko!
Nas je paša za tebe pratio, 110
da ti ideš paše na divana,
el te čuo dobroga junaka,
da te prati niz Kosovo ravno,
da uvatiš Snnan-kesedžiju,
da dovedeš paše na divana, 115
ili živa, il' od njega glavu;
a daće ti tri tovara blaga,
i daće ti po sandžaka svoga,
te da sudiš, kako paša sudi."
Al' j' Anđelko grđi od Sinana, 120
te ga mrzi u grad da otide,
i boji se Turske prijevare,
da ga nešto paša ne prevari;
pa on vraća dve dobre delije,
"Id'te natrag, dve dobre delije, 125
pozdrav'te se paše čestitome,
doć' ću sutra njemu na divana,
teke mi je đogat nepotkovat,
dok potkujem đoga debeloga."
Tad' odoše dve dobre delije, 130
a ostade misleći Anđelko:
da l' da ide, ili da ne ide
u Vučitrn paše na divana.
Sve mislio, na jedno smislio:
"Volim isti, te Sinana tražit', 135
nego l' isti paše u Vučitrn.
Ako da Bog i sreća junačka,
te pogubim Sinan-kesedžiju,
pratiću mu od Sinana glavu,
a u grad mu opet isti ne ću." 140
Pa on jaše debela đogina,
te silazi šeru Mitrovice
Kod onoga Osman-nalbantina:
"Kuj mi konja, Osman-nalbantine,
ama udri tvrdoga potkova, 145
što će trajat' barem mesec dana."
Nalbantin mu konja potkovao,
pa poiska, da mu potkov' plati;
al' govori Vuković Anđelko:
"Imam čime tebe potkov platit', 150
al' ti potkov naplatiti ne ću;
no da moliš Boga jedinoga
da se opet natrag zdravo vrnem,
i da tebe potkov posle platim."
Al' govori Osman nalbantine: 155
"O Boga ti, neznana delijo!
kako ću te čekat' veresijom,
kad te nikad nesam ni video,
a kamo li da te poznat' mogu?"
No govori Vuković Anđelko: 160
"Kurvo jedna, Osman-nalbantine!
Ako da Bog i sreća junačka,
te ja zdravo uz Klisuru odem,
uz Klisuru Trepču kamenitu
do staroga Trga manastira, 165
i opet se zdravo natrag vrnem,
a moj đoga negde potkov zbaci,
ti ćeš mene onda poznavati
i drugome svakom kazivati."
Kad to čuo Osman nalbantine, 170
on obrte debela đogina
pod binjtaša, gde se konji jašu;
jaše konja Vuković Anđelko,
pa se maši u špagove svil'ne,
te izvadi tri dukata žuta, 175
te ji dava Osman-nalbantinu:
"Na, Osmane, te se napij vina!"
Pa on ode uz Klisuru tvrdu,
uz Klisuru Trepču kamenitu.
Kad je bio pod selo Kutlovac, 180
pod Kutlovac u selo Zaselje,
on se svrnu u bijele dvore,
u dvorove Kurte buljutbaše,
ište s konja vode da s' napije.
Poznade ga Kurta buljutbaša, 185
i malo se bio osetio,
da on traži Sinan-kesedžiju,
el on znade Vuković-Anđelka,
da on jeste vrlo dobar junak;
ali pita Vuković Anđelko: 190
"O, bogati, Kurta buljutbaša!
Da l' si štogod čuo za Sinana?
Da l' je sada u selu Kutlovcu,
da l' je negde dole u Kosovu?
No govori Kurta buljutbap^a: 195
"O, Boga mi, Vuković-Anđelko!
Ja sam jučer čuo za Sinana,
da je bio u selu tvojemu,
jer je čuo, da ti njega tražiš,
jeste čuo' al' dobro ne znade, 200
pa vezao Pavla Papudžijća,
udara ga na muke velike,
da mu kaže štogod za Anđelka
kuda li je, na koju li stranu;
savezana njega oterao 205
ka Starome Trgu manastiru,
i sinoć je onde zanoćio."
Kad to čuo Vuković Anđelko,
on rasrdi debela đogina,
ode pravo uz Klisuru tvrdu, 210
ka Starome Trgu manastiru,
da on traži Sinan-kesedžiju.
Kad je bio blizu manastira
u Klisure mesta najtešnjega,
dvije su se ale susretnule. 215
A da vidiš Sinan-kesedžiju!
Usednuo vranu bedeviju,
pa na njojzi noge prekrstio
samur-kalpak nad oči turio,
položio koplje na kolena, 220
balču sablju za leđa turio,
pa on kurva bpje u tamburu,
i on tera Pavla Papudžijća.
Kako vide Vuković-Anđelka,
spusti noge brže u zenđije 225
bojno koplje na rame digao,
ostru sablju pod pazuo vrnu,
a tamburu baci nasred druma.
Kad sagleda Vuković-Anđelka
na đogatu konju alovitom, 230
s obrvama kalpak sastavio,
viju mu se brke na ramena,
baš k'o da su krila od gavrana
a Sinana loše zagledao,
baš junaka očima preseče, 235
kako munja tamninu u večer.
Loše je se Sinan prepadnuo,
pa Anđelku brže govorio:
"Eto tebe Pavla Papudžijća,
teke nemoj da zadevaš kavgu, 240
jer sam čuo od starije ljudi:
ni za koga nije dobra kavga."
Al' govori Vuković Anđelko:
"Bre kurviću, Sinan-kesedžija!
Ti si do sad kavge kail bio, 245
i nesi se kavge uklanjao,
a što si se sada uplašio,
te ti kavgu rad zadenut^ nesi?
I da nesi zarobio Pavla,
ja se kavge ne bi ostanuo 250
a kamo li što si g' zarobio!
Mene j' paša za tebe pratio,
da te vodim njemu na divana,
il' od tebe da odnesem glavu.
Sad ako se, kurvo, teneš vezat', 255
da te teram gradu Vučitrnu,
a ti nemoj da zadevaš kavgu;
ako li se, kurvo, vezat' ne ćeš,
udri sada megdan da delimo."
Kad to čuo Sinan kesedžija, 260
on naljuti vranu bedeviju,
pa on baca koplje biteviju,
te on gađa Vuković-Anđelka.
Al' Anđelko koplje sačekuje,
na dvoje mu koplje predvojio, 265
predvojio sabljom plamenitom.
Kad to vide Sinan kesedžija,
on potrže zlaćena kubura,
te on gađa Vuković-Anđelka,
ali mu se srce uplašilo, 270
bele mu se uzdrktale ruke,
te junaka nije pogodio,
tek mu jedan rukav sagoreo,
s leve strane rukav na dolame.
Kad to vide Vuković Anđelko, 275
on potrže zlaćena kubura,
te udara Sinan-kesedžiju
udara ga u prsi junačke,
na drugu mu proteruje stranu
sa zrnima džigericu belu. 280
Al' da vidiš čuda velikoga,
kako junak pušku ne esapi,
no ka' da ga nije udarila,
već ga jošte grđe naljutila
te poteže i druga kubura, 285
a krv ide iz vruća junaka,
te zatopi zlaćena kubura,
kreše Sinan, ali ne opali.
Tad' Anđelko i on potrgnuo
zlaćenoga drugoga kubura, 290
te udara Sinan-kesedžiju,
opet mu je ranu zadavao,
levu mu je nogu salomio
(da mu nije nogu salomio,
najzad bi ga Sinan pogubio), 295
pa trgoše sablje plamenite,
juriš čine jedan na drugoga,
te s' stadoše sabljam' udarati,
jedan drugom sablje dočekivat',
obe su se sablje salomile, 300
sad' ostaše u ruke balčaci
pa skočiše od konja na zemlju,
uzeše se za grla bijela,
i se staše onde omaivat';
nosiše se za pol dobra sata. 305
Šta da vidiš čuda velikoga!
Gde obori Sinan kesedžija
baš i ranjen Vuković-Anđelka,
pa ga vuče po Klisure tvrde
te on traži od sablje odlomce, 310
da zakolje Vuković-Anđelka.
Nema kuda Vuković Anđelko,
tek se moli Bogu jedinome
i pominje svetoga Nikolu:
"Bože jaki, oprosti grešnoga! 315
Ja danaske ne ginem za blago,
no za veru i veliku pravdu;
primi tebe a u ime tvoje
da ostane ovde spomen mene!"
Kad to reče Vuković Anđelko, 320
Bog mu dade i sveti Nikola
Oinanu se rane oladiše,
Te on pade na lijevu stranu
pade junak na tvrdo kamenje,
pa Anđelku bio govorio 325
„Molim tebe, Vuković-Anđelko!
Nemoj mene više da zadevaš,
da se s mirom sa dušom rastanem,
eli su mi rane odolele,
više mlogo živeti ne mogu," 330
Al' j' Anđelko srca junačkoga
nad njime je malo postajao,
dok je Sinan dušom izdanuo;
pa pomisli Vuković Anđelko:
"Ne ću seći od junaka glavu, 335
ni ću grdit' tela na junaku!"
No odreši Pavla Papudžijća:
„Idi, Pavle, gradu Vučitrnu,
te ti kaži paše Vučitrnskom,
da Anđelko pogubi Sinana; 340
al' ja k njemu u grad ići ne ću,
i na čast mu i sandžak i blago;
ako li me paša više traži,
grđi ću mu biti od Sinana!"
