Алписке тишине
Стоји тужна шума модрих четинара
Побожна и глуха; очекује, слути,
Кô побожни факир, сред жарких пустара,
Што Алаха чека, тражи га и ћути ...
У дубини њеној, кроз дрвеће густо,
Широк, бујан, поток види се гдје блиста,
И језеро једно малено и чисто
И ведро и плаво, кô небеса иста ...
Земља свуд зарасла у бујном цвијећу,
А ваздух мирише миром алпске руже.
Кроз грање птице веселе пролећу
И вјеверица плашљиво се пуже.
Далеко негдје одлијеже звоно
Алпискијех стада,
И чобанчад млада
Пјевају пјесму тихо, монотоно ...
Док по брду тамо, по коси и страни,
Све ћути и дише спокојством и миром.
Но гле, и овдје моје срце пати,
Тишина ова тугу чини широм
И већи сумор, што ми душу прати.