Алписке тишине

Алписке тишине Писац: Јаков Шантић

* * *

        Алписке тишине

Стоји тужна шума модрих четинара
Побожна и глуха; очекује, слути,
Кô побожни факир, сред жарких пустара,
Што Алаха чека, тражи га и ћути ...
 
У дубини њеној, кроз дрвеће густо,
Широк, бујан, поток види се гдје блиста,
И језеро једно малено и чисто
И ведро и плаво, кô небеса иста ...
 
Земља свуд зарасла у бујном цвијећу,
А ваздух мирише миром алпске руже.
Кроз грање птице веселе пролећу
И вјеверица плашљиво се пуже.
 
Далеко негдје одлијеже звоно
Алпискијех стада,
И чобанчад млада
Пјевају пјесму тихо, монотоно ...
 
Док по брду тамо, по коси и страни,
Све ћути и дише спокојством и миром.
Но гле, и овдје моје срце пати,
Тишина ова тугу чини широм
И већи сумор, што ми душу прати.

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 70.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.