Але Беговић и лијепа Марија
Мијш боже, на свем теби хвала!
Запјеваћу танко гласовито
Једну пјесму танку гласовиту,
Гласовиту али жаловиту.
Пије вино Але Беговићу 5
У Травнику, граду бијеломе.
Завратио везене рукаве,
Удара се десном по лијевој
Са својом се сабл>ом разговара:
„Ала моја бријаткињо тврда, 10
С тобом ’оћу сву Крајину проћи
И отићи у село Драгкће,
Поробићу дворе Бошковића
И отећу лијепу Марију
Која нема нег’ дванаест љета. 15
Нек’ ми буде у двору госпоја
И најљепша була у Травнику.“
Гле Турчина, весела му мајка:
Што увече пијан говорио,
То ујутру тријезан изводио. 20
Скочи Але са јастука свога
И салети у топле подруме
Да поткује помамна дорина.
Колико се силан догодио,
Са шаком је чавле сагонио, 25
Бијелијем зуби одгризао,
Не треба му кљешта ни чекића.
Онда трчи на танану кулу,
Па се стане турски опремати.
Он облачи гаће сандалије, 30
До кољена златом извезене;
Па облачи срмајли чакшире
Што су златном срмом извезене;
А на леђа ћурак од курјака,
А на главу феса великога, 35
Са врх феса једна кита црна
Што га пуста по плећима туче.
Ма би реко и би се заклео
Да је турски бајрам освануо
Па да иде у нову џамију. 40
Он се спусти у топле подруме,
Па изводи помамна дорина,
Па се њему на рамена баци.
Поћера га преко поља равна
Кано зв’језда преко неба сјајна, 45
А на конак Анџибаши Муји.
Але виче к’о да јелен риче:
„Чујеш мене, Анџибаша Мујо,
Води, Мујо, уморна дорина,
Води шега у топле подруме, 50
Примакни му траве дјетелине,
А ни јечма не измакни, Мујо.
Мене води у горње одаје
У којима само паша спава.“
На то њему Мујо проговара: 55
„Лакше мало, турско момче младо
Овдје нема паши вараклије.“
Онда њему Але проговара:
„Чујеш мене, Анџибаша Мујо,
Ко ти плати ништа му не крати. 60
Колики је Але Беговићу,
Још је већа кеса на дорину,
Пуна злата жутије’ дуката."
Кад је Мујо р’јечи разумио,
На то Мујо брзо лристануо. 65
Хитре слуге брзо притрчаше
И доброга дору прихватише,
Одводе га у топле подруме,
Дадоше му траве дјетелине,
А ни јечма њему не узмичу. 70
Алу воде у горње одаје,
Стадоше му вечеру спремати.
Мало било за дуго не било,
Ал’ ево ти господске вечере
Ма на турској сребрној синији: 75
Дванаест јела једно до другога.
До поноћи Але вечерао,
Од поноћи санак боравио.
Кад ујутро јутро освануло
И жарано сунце огрануло, 80
Але виче к’о да јелен риче:
„Дај ми, Мујо, окуњу ракије,
Ваља пити да се може ићи.“
Донесе му Анџибаша Мујо,
Донесе му окињу ракије. 85
До капи је Але искапио,
Али брка није оквасио.
„Дај ми, Мујо, још једну окињу.
Свака ока једној нози иде,
Сваки човјек на двје ноге иде." 90
Кад је Але другу искапио,
Он се маши руком у џепове,
Па извади тридесет дуката
И даде их Анџибаши Муји:
„Ево теби, Анџибаша Мујо. 95
Ако бог да да се здраво вратим
И учиним што сам наумио,
Онда ћу те боље даризати.”
Па се баци дори на рамена
И поћера преко поља равна, 100
Кано зв’језда преко неба сјајна.
Други конак под јелом зеленом,
Под зеленом јелом коначио.
Кад је друго јутро освануло,
Опет дору коња појахао 105
И запјева танко гласовито:
„Сунце јарко, јеси л’ се родило,
Је ли Мара рано уранила,
Двор помела, воде донијела?
Да ли гледа ово поље равно? 110
’Оће л’ видјет’ суђенога свога
И мојега дору помамнога?
Мара има Влаха заручника,
Ал’ ево јој тврду вјеру дајем:
Мјесто Влаха љубиће Турчина." 115
Док је Але пјесму испјевао,
Добар доро поље прегазио
И стигао у село Драгиће.
Гледа Але у танану кулу,
Па се јунак чуду зачудио 120
Што га нико није опазио.
Стоји кула као да је пуста,
К’о да у њој живе душе нема.
Кол’ко има у години дана,
Тол’ко има на кули окана, 125
Мало мање тамо има врата.
Не зна Але на која ће ући.
Кад на средња врата уљегао,
Има Але нешто и видјети:
Два се брата вина понапила, 130
Па се пјани патосом ваљају.
Онда им се Але насмијао,
Обојици руке савезао.
Тад угледа остарјелу мајку
Која цичи као гуја љута 135
И проклиње сина Радована
Што ј’ пијану браћу оставио
И отиша’ у лов у планину
Са Иваном, својим побратимом.
Але викну к’о да јелен рикну: 140
„Ћут’, Влахињо, не љути Турчина,
Да одате сабљу не поганим!“
А кад Але даље очи баци,
Виђе Мару, бјежи преко поља.
Бјежи Мара као горска вила, 145
Не би ли се горе дохватила.
Але виче к’о да јелен риче:
„Да си вила па да имаш крила,
Да си јуче била полетила,
Не би моме дори измакнула!“ 150
Стару мајку крају је пустио,
А за Маром дору напустио.
Али Мара мудра и паметна,
Брзо се је шуме дохватила
И својега трага заметнула, 155
До свог брата Раде полетила.
Иако је Але нага’ био,
Видио је да је промашио.
Свог дорина натраг повратио,
Па покупи оно силно благо 160
И запали дворе Бошковића.
Па он купи и козе и овце
И поћера краве и волове,
И свезана два брата рођена
И њихову остарјелу мајку. 165
Стоји блека коза и оваца,
Стоји рика крава и волова,
Стоји цика остарјеле мајке,
Ал’ се Але на то не обзире,
Већ се жури да брже побјегне 170
Са овијем плијеном богатијем.
’ да видиш Марије дјевојке.
Као срна по гори потрча,
Нађе Раду свог брата трећега
Што лов лови по гори зеленој 175
Са Иваном, својим побратимом.
Кад је Раде р’јечи разумио,
Истрчаше шуми на ивицу
И ту своје јаде угледаше.
Тужан Раде ’вако проговара: 180
„Ој, Иване, мио побратиме,
Гледај, брате, да погодиш Алу
Јер су моје очи уплакане
Гледајући покор и срамоту.“
Кад је Иво ријечи саслушао, 185
Земљи паде, пушки огањ даде.
Плану пушка к’о гром из небеса
Са дората Алу оборио.
У зло га је мјесто погодио:
Међу пуца ђе му срце куца. 190
Мртав паде Але Беговићу,
Мртав паде, а Иво допаде,
Па му русу одсијече главу.
Кад се бијелу двору повратише,
У пламену дворе угледаше. 195
Жао им је пребијеле куле,
Б’јеле куле и луде памети
Коју вино браћи помутило.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
