Адам и берберин први људи/7

ПРВА РАДЊА

СЕДМА ПОЈАВА

СЕДМА ПОЈАВА

Официна. Глађеновић нешто спрема. Малочас уђе принципал у кућевном неглиге, на глави комоткапа, стива лула и коштек у руци, па седне.

МАКСА: Како иде посао, Ђоко?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Добро, како би ишао друкчије, код „нобл" принципала и субјекта, ал' мени није најбоље.
МАКСА: Ја мислим да вам у мојој кући ништа не фали, још ни један субјект није се могао потужити. Шта вами сад паде на памет?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Господине принципалу, ја узимам себи слободу да вам нешто важно кажем. (Метне се у позитуру)
МАКЦА: Шта ће то бити?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ја више господина лаћмана не могу бријати.
МАКЦА: Зашто?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Једном речи, не могу га бријати. Волим пре вами отказати. Пре сам приман био код вас као син, а од неко доба као какав слуга, да не смем пред њега изићи.
МАКСА: А како то?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Кад је код нас каква игранка, а оно ту су и трговачке калфе, а мене ни од корова. А шта је бољи трговачки калфа од субјекта? Па онда, зашто да не могу играти ил' певати у друштву лаћмана? Зар је он бољи од нас? (Ово с патосом) Док се он није с вами тако опријатељио, ви мене
нисте презирали, опростите морам истину казати.
МАКЦА: Додуше, нешто мало имате право Ђоко; и они су људи као и ми, нису бољи од нас, ал' шта ћете, кад је бог свет на рангове поделио, па се официри држе за нешто више; ето тако, ви шнајдере фумигирате, па имате и право, кад вас други, а ви трећег.
ГЛАЂЕНОВИЋ: А зашто ви лаћмана не фумигирате, а он вас...
МАКСА (вишим озбиљним тоном)_ Шта, он мене фумигира?
ГЛАЂЕНОВИЋ (нижим, попустљибим тоном): Хтео сам казати, како он и вас не фумигира.
МАКСА: То је већ друго. (Озбиљно) Знате Ђоко, он долази мени, у поштену кућу, па мора и он мене поштовати.
ГЛАЂЕНОВИЋ (ироничним смешењем): Па зато опет не трпи вашег субјекта у друштву.
МАКЦА: Ал' маните се Ђоко тога, кажите шта желите?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Желим и ја бити у друштву при игранци, ако не, немојте се наћи увређени, ја службу остављам.
МАКСА: Хајд' ћутите, разговараћу се са лаћманом.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ја лаћмана нећу да бријем, изволите њему Љубу слати.
МАКСА: Кад је већ тако, онда би га могао Гавра бријати, ал' право, није резон кад му у кућу долази и са Милевом игра, да Милевин брат њега брије. А неће ли се лаћман због тог расрдити?
ГЛАЂЕНОВИЋ (фумигативно): Брига вас је, кад Љуба онамо оде, казаће да сам марод, болестан, па дватри пута тако, на је све у своме реду; брани он, ма га ко бријао, особито и сам види да нерадо идем њему.
МАКСА: Е добро, а ви узмите све на себс, па ако добро не испадне, ви ћете бити криви.
ГЛАЂЕНОВИЋ (смешећи се): Ни бриге вас.
МАКСА: Сад идем. (Оде)
ГЛАЂЕНОВИЋ (сам): Ха, ха, све добро иде, само Љуба већ да дође да га информирам. (Љуба долази, испод руке му инштрументи)
ГЛАЂЕНОВИЋ: 'Оди, Љубо, нешто да ти кажем. Јеси л' ти мој човек?
ЉУБА: А кад нисам био? Зар нисам вам увек липсприфе Салики носио?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Знам. Ти ћеш се скоро ослободити, постаћеш субјект, сад ти још кажем "ти" а до две-три недеље бићеш мој колега. Ти знаш да ја волем, не само Салику него и фрајла Милеву, а воле је и лаћман. Ја се сад чиним марод, болестан, а ти ћеш га ићи бријати. Можда ће ти давати какве липсприфе, да носиш фрајли Милеви, прими, па ћеш нешто израдити. Ја сам те код лаћмана оговорио да те мрзим, а ти исто тако чини. (Високим тоном) Покажи да смо бербери, први људи, да нас нико надмудрити не може!
ЉУБА: Немај бриге, ил' - опростите зарекао сам се - немајте бриге, мислио сам да сам већ субјект, добро ћемо ми то изредити. Али јесте, тај лаћман све држи да је нешто више него ми... и ја га не могу трпити, и шта ће он наше берберске кћери да узима? Е сад свршено, сад морам даље, још једног бугера да ошурим. (Оде)
ГЛАЂЕНОВИЋ (сам хода): Дакле лаћман Предић, он се држи да је бољи од другога, од мене. Униформа му даје првенство. Шта је он сад бољи од мене? Зар нисмо сви једнаки? Па и принципал држи, да нисмо једнаки. Па шта је у његовој кући и у друштву лаћмана? Погордила се госпођа принципалица, погордила се Милева. Милева држи да ће је лаћман узети. Добро, он није у стању још толико заслужити сабљом као ја с мојом брицом, а далеко је до капетана. Али питање је хоће ли је узети. (Ово тихо. Озбиљно) Не верујем. (Вишим тоном) Који жели такву девојку као што је Милева узети тај неће ноћу тумарати и ићи „Код златног бурета". Ако Милева за мене не пође, превариће се, певаће: „Вукле моје, на што ме навукле". Лаћман је, као што чујем, од сиромашног рода, нема кауције, ал' принципал, ако и има, ал' толику кауцију не може положити, ма он цело имање дао на то. (Достојанствено) Па зато, тог лаћмана очима да не видим; с њим неће ништа бити, а мени посао квари. Принципал се радује само кад може бити у друштву лаћмановом, а принципалица диже перје; (Тише озбиљно) а да обоје знају шта свет говори, шта говоре о њима сами лаћманови камарати... (С патосом) Ах, дуелирао би се с лаћманом, само да се знам фехтовати... (Још већим патосом) или би' му пре или после бријачем врат одсекао, само да сам га дуже бријао, би' богами, не би' се могао уздржати; ил' овако би' га. (Узме бријач, маја тамоамо, па у ваздуху пресече врат)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 135 година.