Adam i berberin prvi ljudi/7

PRVA RADNjA

SEDMA POJAVA

SEDMA POJAVA

Oficina. Glađenović nešto sprema. Maločas uđe principal u kućevnom neglige, na glavi komotkapa, stiva lula i koštek u ruci, pa sedne.

MAKSA: Kako ide posao, Đoko?
GLAĐENOVIĆ: Dobro, kako bi išao drukčije, kod „nobl" principala i subjekta, al' meni nije najbolje.
MAKSA: Ja mislim da vam u mojoj kući ništa ne fali, još ni jedan subjekt nije se mogao potužiti. Šta vami sad pade na pamet?
GLAĐENOVIĆ: Gospodine principalu, ja uzimam sebi slobodu da vam nešto važno kažem. (Metne se u pozituru)
MAKCA: Šta će to biti?
GLAĐENOVIĆ: Ja više gospodina laćmana ne mogu brijati.
MAKCA: Zašto?
GLAĐENOVIĆ: Jednom reči, ne mogu ga brijati. Volim pre vami otkazati. Pre sam priman bio kod vas kao sin, a od neko doba kao kakav sluga, da ne smem pred njega izići.
MAKSA: A kako to?
GLAĐENOVIĆ: Kad je kod nas kakva igranka, a ono tu su i trgovačke kalfe, a mene ni od korova. A šta je bolji trgovački kalfa od subjekta? Pa onda, zašto da ne mogu igrati il' pevati u društvu laćmana? Zar je on bolji od nas? (Ovo s patosom) Dok se on nije s vami tako oprijateljio, vi mene
niste prezirali, oprostite moram istinu kazati.
MAKCA: Doduše, nešto malo imate pravo Đoko; i oni su ljudi kao i mi, nisu bolji od nas, al' šta ćete, kad je bog svet na rangove podelio, pa se oficiri drže za nešto više; eto tako, vi šnajdere fumigirate, pa imate i pravo, kad vas drugi, a vi trećeg.
GLAĐENOVIĆ: A zašto vi laćmana ne fumigirate, a on vas...
MAKSA (višim ozbiljnim tonom)_ Šta, on mene fumigira?
GLAĐENOVIĆ (nižim, popustljibim tonom): Hteo sam kazati, kako on i vas ne fumigira.
MAKSA: To je već drugo. (Ozbiljno) Znate Đoko, on dolazi meni, u poštenu kuću, pa mora i on mene poštovati.
GLAĐENOVIĆ (ironičnim smešenjem): Pa zato opet ne trpi vašeg subjekta u društvu.
MAKCA: Al' manite se Đoko toga, kažite šta želite?
GLAĐENOVIĆ: Želim i ja biti u društvu pri igranci, ako ne, nemojte se naći uvređeni, ja službu ostavljam.
MAKSA: Hajd' ćutite, razgovaraću se sa laćmanom.
GLAĐENOVIĆ: Ja laćmana neću da brijem, izvolite njemu Ljubu slati.
MAKSA: Kad je već tako, onda bi ga mogao Gavra brijati, al' pravo, nije rezon kad mu u kuću dolazi i sa Milevom igra, da Milevin brat njega brije. A neće li se laćman zbog tog rasrditi?
GLAĐENOVIĆ (fumigativno): Briga vas je, kad Ljuba onamo ode, kazaće da sam marod, bolestan, pa dvatri puta tako, na je sve u svome redu; brani on, ma ga ko brijao, osobito i sam vidi da nerado idem njemu.
MAKSA: E dobro, a vi uzmite sve na sebs, pa ako dobro ne ispadne, vi ćete biti krivi.
GLAĐENOVIĆ (smešeći se): Ni brige vas.
MAKSA: Sad idem. (Ode)
GLAĐENOVIĆ (sam): Ha, ha, sve dobro ide, samo Ljuba već da dođe da ga informiram. (Ljuba dolazi, ispod ruke mu inštrumenti)
GLAĐENOVIĆ: 'Odi, Ljubo, nešto da ti kažem. Jesi l' ti moj čovek?
LjUBA: A kad nisam bio? Zar nisam vam uvek lipsprife Saliki nosio?
GLAĐENOVIĆ: Znam. Ti ćeš se skoro osloboditi, postaćeš subjekt, sad ti još kažem "ti" a do dve-tri nedelje bićeš moj kolega. Ti znaš da ja volem, ne samo Saliku nego i frajla Milevu, a vole je i laćman. Ja se sad činim marod, bolestan, a ti ćeš ga ići brijati. Možda će ti davati kakve lipsprife, da nosiš frajli Milevi, primi, pa ćeš nešto izraditi. Ja sam te kod laćmana ogovorio da te mrzim, a ti isto tako čini. (Visokim tonom) Pokaži da smo berberi, prvi ljudi, da nas niko nadmudriti ne može!
LjUBA: Nemaj brige, il' - oprostite zarekao sam se - nemajte brige, mislio sam da sam već subjekt, dobro ćemo mi to izrediti. Ali jeste, taj laćman sve drži da je nešto više nego mi... i ja ga ne mogu trpiti, i šta će on naše berberske kćeri da uzima? E sad svršeno, sad moram dalje, još jednog bugera da ošurim. (Ode)
GLAĐENOVIĆ (sam hoda): Dakle laćman Predić, on se drži da je bolji od drugoga, od mene. Uniforma mu daje prvenstvo. Šta je on sad bolji od mene? Zar nismo svi jednaki? Pa i principal drži, da nismo jednaki. Pa šta je u njegovoj kući i u društvu laćmana? Pogordila se gospođa principalica, pogordila se Mileva. Mileva drži da će je laćman uzeti. Dobro, on nije u stanju još toliko zaslužiti sabljom kao ja s mojom bricom, a daleko je do kapetana. Ali pitanje je hoće li je uzeti. (Ovo tiho. Ozbiljno) Ne verujem. (Višim tonom) Koji želi takvu devojku kao što je Mileva uzeti taj neće noću tumarati i ići „Kod zlatnog bureta". Ako Mileva za mene ne pođe, prevariće se, pevaće: „Vukle moje, na što me navukle". Laćman je, kao što čujem, od siromašnog roda, nema kaucije, al' principal, ako i ima, al' toliku kauciju ne može položiti, ma on celo imanje dao na to. (Dostojanstveno) Pa zato, tog laćmana očima da ne vidim; s njim neće ništa biti, a meni posao kvari. Principal se raduje samo kad može biti u društvu laćmanovom, a principalica diže perje; (Tiše ozbiljno) a da oboje znaju šta svet govori, šta govore o njima sami laćmanovi kamarati... (S patosom) Ah, duelirao bi se s laćmanom, samo da se znam fehtovati... (Još većim patosom) ili bi' mu pre ili posle brijačem vrat odsekao, samo da sam ga duže brijao, bi' bogami, ne bi' se mogao uzdržati; il' ovako bi' ga. (Uzme brijač, maja tamoamo, pa u vazduhu preseče vrat)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.