Ћеро ле, ћеро, Калино
Ћеро ле, ћеро Калино,
Што си ми жлта и бледа?
Ел ти је вода далеко,
Ел ти је ведро големо,
Ел ти је љута свекрва, 5
Ел ти је војно незгодно?
Ни ми је вода далеко,
Ни ми је ведро големо,
Ни ми је љута свекрва,
Ни ми је војно незгодно. 10
Тешка је кућа калвенска,
Затој сам жлта и бледа.
Док бела зора зазори,
Ја девет двора пометем,
Девет пут воду донесем, 15
Па девет леба омесим,
На девет стране растурим
И мушко чедо окупам.
Па остра српа узимам,
Рукаве бели засучем, 20
Идем у њиву голему.
У њиву дрво високо.
Под њег си чедо оставим.
Што девет рала орала
И девет руће сејале, 25
И девет бране влачиле
Све сам до пладне пожела
И у крстине зденула.
Па појдо дома да идем.
А кад си до дом пристиго, 30
Срете ме крава мургана,
Па тужно, жално зарова.
— Краво ле, краво мургано,
Што ми се жално зарова?
Ел си ми жељна солчице, 35
Ел си ми гладна травице?
Ел си ми жедна водице?
— Нит сам ти жељна солчице,
Нит сам ти гладна травице,
Нит сам ти жедна водице. 40
Где ти је мушко чедото?
Ја сам се јадна сетила,
Одма се назад врнула:
У њиву дрво високо,
Али ми нема чедото. 45
Студен сам камен узела,
Узела камен белутак,
У повој сам га увила,
Девет године носила,
Ал он си камен па камен.[1]50
