[Љуља мајка нејака Лазара]
Љуља мајка нејака Лазара,
Чудну му је песму попевала:
„Раст', порасти мој нејаки Лазо,
„Да отмемо цару царевину,
„Царевину, краљу краљевину, 5
„Краљевину, твоју дедовину,
„Дедовину твоју очевину.“
Она мисли нико је не слуша,
Слушала је два лака улака,
Два улака, царева нећака. 10
Они иду цару господину,
Па говоре цару господину:
„Ој Бога ти, царе господине,
„Љуља сеја нејака Лазара,
„Чудну му је песму попевала: 15
„Паји, лулу, мој нејаки Лазо,
„Да отмемо цару царевину,
„Царевину, краљу краљевину,
„Краљевину, твоју дедовину,
„Дедовину, твоју очевину!“ 20
Ал' беседи царе господине:
„Ој Бога вам, два лака улака,
„Отидите мојој милој сеји,
„Нек' донесе нејака Лазара.“
Ту не стоје два лака улака, 25
Већ одоше јединици сеји,
Па донеше нејакога Лазу.
Узе царе нејаког Лазара,
Па га баца у извир-тавнице,
Где извире вода до колена. 30
Тако било за девет година,
Није мајка видила Лазара;
Кад настала година десета,
Санак снива остарела мајка,
Санак снива, па Лазу умива. 35
Али иде остарела мајка,
Ова иде цару господину,
Па беседи цару господину:
„Ој Бога ти, царе господине,
„Ој Бога ти, мој брате једини, 40
„Санак снивам да Лазу умивам,
„Отвори ми ту извир-тамницу,
„Да покупим кости Лазареве,
„Да оперeм у беломе вину,
„Да се знаде Лазина гробница!“ 45
Ал' то цару на жао бијаше,
Проли сузе низ беле образе,
Па отвори ту извир-тамницу.
Тамница се од злата сијала,
У тамници од злата трпеза, 50
На трпези од злата, књижица,
Код трпезе нејаки Лазаре.
Ал' га пита остарела мајка:
„Чедо моје, нејаки Лазаре,
„Ко те свлачи, ко те преоблачи?“ 55
- „Субота ме, мајко, преопира,
„А недеља, мајко преоблачи!"
Ал' беседи остарела мајка:
„Чедо моје, нејаки Лазаре,
„Ко ти даде од злата трпезу?“ 60
Ал' беседи нејаки Лазаре:
„Ој Бога ти, моја стара мајко,
„Свети Петар и свети Илија,
„И са њима свети Пантелија!“
„Чедо моје, нејаки Лазаре: 65
„Ко ти даде од злата књижицу?“
„Ој Бога ти, остарела мајко,
„Књигу даде огњена Марија.“
„А ко те је књизи изучио?
„Свети Ђурађ, свети Димитрије, 70
„Они су ме књизи изучили.
„До сад би се, мајко возносио,
„Ал' се нисам с тобом опростио.
„Па те чекам да ти се опростим,
„Да с' опростим и да се возносим!“75
