Љубов дјевојака
Писац: Павле Соларић


Љубов дјевојака




Ја сам пјево што је мило њежног пола пуку,
     Дидом вођен кроз ружичне гајеве за руку.
Једва буду сонму јавни лици мога гласа,
     Сволнује се, као вјетром, њива гобза класа.
Баке брекну јетко на ме, да ми сатру зубе, 5
     (Видећи зар што сва чељад, сам’ оне не љубе).
Туже, вичу, да су жене и без мене луде,
     Да иј пјелом подуштати не треба на људе;
Туже, вичу: какво време у старе им дане,
     Да љубовна јазва рази млади караване! 10
Све пропаде, што домаши више петнајст љета,
     И ако зло поустраје, то је конац св’јета!
Тако баке, и још горе, на ме срце кале,
     Пак да могу ко злотвора жива да ме спале.
Дигне се глас из множества, старице умуче, 15
     Триста уста к пјесни мојој сложно ми зазвуче:
Зима нек’ се вјетром грије, у сну сладост тражи,
     Исход љета, нашу јесен, живост весне блажи;
Још је цв’јеће, још су шари, уханија трази,
     Још с’ око нас љупки воздух умиљато мази; 20
У нами су јоште соци, у нами су жари,
     Право доба, које зрело слатке плоде вари.
На то неве к удовицам да им р’јеч потврде:
     Шта слушате, што матере на младе се срде?
Владале су пређе оне, царице сад ми смо, 25
     Рабина је којој је Дид ускратио писмо.
Откако смо на престолу, све нам бољма каже,
     Да је дивно што нам срца дјевичанска траже.
Невјесте су, право с’ рекли добри наши стари,
     Јер не знамо до удаје шта су вишни дари. 30
Муж и жена, жена и муж, ред оваки л’јеса,
     Досижу вис до божији пресвети небеса.
Да на што би, веле тихо, лепа чета, дјеве?
     Ова једрост, ова чувства, подвиг десн’ и л’јеве?
Ова живост и веселост свију т’јела уди, 35
     До трепета, који другда пронимље нам груди?
Зар природа, каде с’ срцем нами похот спрегне,
     Може бити тољ свирјепа да предмет устегне?
Да нас мучи од зле ћуди, не за нашу вину,
     Не дајући величат се покрај руже крину? 40
Појте слично, другарице, узвисите гласе,
     Љуб’те жарко, љубовију дјевојке се красе;
Кад би саме ми љубиле, ми би луде биле,
     Ко лишене мушког пола по горама виле;
Но нашега срца тајне јуноше проричу, 45
     Знати дају да с’ и они љубвом нашом дичу.
О, љубимо, није нами страха од угледа,
     Који љуби, сваки жених, дал’ко је од вреда;
Који поје и велича љубови прелести,
     Још је даље он уклоњен од лукаве мести; 50
Његово је срце мекше, умиљати нрави,
     Чувства љупка, као в’јенца вони цв’јет на глави.
Толико је мени доста за подвиг пјесана,
     Доста, да ми с’ од ц’јевнице свака ори страна;
Да ја пјевам неустрашим красног пола даре, 55
     И не марим што бабушке за мене не маре,
Толико је мени доста, бодра дружбо, младе,
     Да ме надежд’ сада једне, сада друге краде,
Да се једна мном побједи, загрли ме друга,
     И објави: није право, да је вов’јек слуга. 60




Извори уреди

  • Павле Соларић: Гозба (сабране пјесме), Српско културно друштво "Зора", Београд, 1999, Библиотека "Кладенац" (српска културна баштина од Барање до Боке Которске) књига I.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Соларић, умро 1821, пре 203 године.