Љуба Марка Краљевића

0001 Подиже се од Удбиње Мујо,
0002 А за њим су тридест Удбињана,
0003 Ево чета планинама пође.
0004 Каде д’оше у Прилипу граду,
0005 На дворове Краљевића Марка,
0006 Свечера му околише дворе,
0007 А најутро кули ударише.
0008 Опази их Шарац од мегдана,
0009 Виском вришти, а копитом бије,
0010 Преко себе пјене премашаше.
0011 Али Марко зове своју љубу
0012 И овако њојзи говораше:
0013 ”А, Богу ти, моја љуби драга,
0014 Нијеси ми коња напојила,
0015 Ни питала бјелицом шеницом!
0016 Зашто вришти доље у амбаре?”
0017 Ал’ се њему љуба кунијаше:
0018 ”Господару, за Бога једнога,
0019 Нијесам му зоби суманкала
0020 Нити вином њега напојити!”
0021 Ал’ Марко вероват’ не оће,
0022 Из постеље ђипимице скаче,
0023 Ево пође низ таване доње,
0024 Пак он пође у коњске ходаје
0025 Да ми види Шарца големога.
0026 Од куле је отворио врата,
0027 Око себе погледао Марко,
0028 Али су га околили Турци.
0029 Кад се Марко на невољу нађе,
0030 Он побјени да би побјегао,
0031 Ал’ му Турци уграбише врата
0032 И Марка жива уватише,
0033 И вежу му наопако руке,
0034 Од земље га одвојит’ не могу.
0035 Када виђе од Удбиње Мујо,
0036 Удара га плетеном канџијом –
0037 Како којом Мујо удараше,
0038 Кроз кошуљу крвца пропадаше.
0039 Једва Марка освојише Турци,
0040 Пак га воде зеленом планином.
0041 Када дође у Удбињу граду,
0042 Пак га меће у студен-тавници,
0043 У студеној води до кољена,
0044 Ђе се легу змије и гуштери,
0045 А од мора црне пијавице,
0046 Ту ми стоји три године дана.
0047 Када трећа напунано била
0048 И кад виђе Маркова љубовца
0049 Нит’ је Марка ни од Марка гласа,
0050 Она мисли млада и размишља
0051 Што ће чинит’ од живота свога
0052 И како ли избавити Марка.
0053 Да дозива хитра берберина,
0054 Обривала косу на ајдучку,
0055 Оставила перчин на турачку.
0056 Отолен ми у камару пође,
0057 Обукује Марково ођело,
0058 На се меће свилене кошуље,
0059 Врх кошуље токе и јечерме,
0060 Врх јечерме зелене доламе,
0061 Врх доламе токе с обје банде,
0062 Опаса се пасом свиленијем,
0063 А о пасу сабљу опасала,
0064 А на турску сарук обавила,
0065 А у руке чибук и синсију.
0066 Пак се мећа Шарцу у рамена,
0067 Заигра га зеленом планином.
0068 Када млада у планину дође,
0069 Ту наоди три ђевојке младе
0070 Ђе бијеле на водици платно,
0071 Божју им помоћ називала:
0072 ”Божја помоћ, лијепе ђевојке!”
0073 Оне њојзи помоћ приватише,
0074 Сагињу се до земљице црне,
0075 Те јој љубе руке и кољена,
0076 Шарца коња доље у китице.
0077 Овако им млада бесјеђаше:
0078 ”Богу вама, лијепе ђевојке,
0079 Чије ли сте, чије ли је платно?”
0080 Оне њојзи право казиваху:
0081 ”Ми смо слуге од Удбиње Муја,
0082 И Мујово пребијело платно!”
0083 Тада њима она проговара:
0084 ”О, за Бога, лијепе ђевојке,
0085 Ђе су двори од Удбиње Муја?”
0086 Оне њојзи младе бесјеђаху:
0087 ”Када дођеш пред Удбињом градом,
0088 Обрни се по деснојзи банди –
0089 Што је кула на седам тавана,
0090 То је кула од Удбиње Муја,
0091 А пред кулом та жута наранџа,
0092 На наранџу соколић од злата!”
0093 Она млада наприједа пође;
0094 Када дође пред Удбињем градом,
0095 Ал’ јој Шарац напријед не оће,
0096 Но наигра на тамницу Марку,
0097 Виском вришти, а копитом туче,
0098 Преко себе пјене пребацаше.
0099 Ал’ говори из тавнице Марко:
0100 ”Дура, Шаро, пуст му остануо –
0101 Ко те сече, ко ли те растече!”
0102 Она мучи, ништа не говори,
0103 Наврље га млада погледива,
0104 Пак је свога Шара огрнула,
0105 Пак отиде Мују на дворове,
0106 Пред дворе је кочје забусала,
0107 А при копљу привезела Шарца,
0108 Те улази у бијелу кулу.
0109 Каде дође на таване горње,
0110 Ту наоди од Удбиње Муја
0111 И њему се поклонила дивно,
0112 Целива му руке и кољена,
0113 Мују стаде ’вако бесједити:
0114 ”Господару, од Удбиње Мујо,
0115 Ево ме је царе одаслао
0116 Да ми дадеш Краљевића Марка
0117 Да га водим у Стамболу граду,
0118 Везаније руках наопако,
0119 Е сам чуо ђе говоре људи
0120 Да га оће царе објесити,
0121 Доста му је квара учинио,
0122 Исјекао премного Турака!”
0123 Кад је зачу од Удбиња Мујо,
0124 Од тамнице узимао кључе
0125 И изводи Краљевића Марка,
0126 Изводи га из студен-тавнице.
0127 Кад је млада угледала Марка,
0128 Овако је Мују бесједила:
0129 ”О, за Бога, од Удбиње Мујо,
0130 Кад ми даде Краљевића Марка,
0131 Ти ми подај тридест јаничара –
0132 Знаш ли, Мујо, јеси л’ запазио,
0133 Марко има доста побратима,
0134 У планини вила посестрима,
0135 Ја се бојим какове невоље!”
0136 Када виђе од Удбиње Мујо,
0137 Даде њојзи тридест јаничара,
0138 А под њима тридест коњица.
0139 Када горје у планину до’ше,
0140 Кад на ладну воду долазише,
0141 Неко пије, неко мије лица,
0142 Ту поспаше ка’ да их поклаше,
0143 Ту ми Турци трудно починуше.
0144 Кад ми виђе Маркова љубовца,
0145 Рече ријеч Краљевоме Марку:
0146 ”Слуго моја, Краљевићу Марко,
0147 Проведи ми Шарца големога!”
0148 Марко рони сузе низ образе,
0149 Инако му бити не ногаше,
0150 У зубе јој коња проводива,
0151 Јер му беху савезане руке.
0152 Пако овако млада бесјеђаше:
0153 ”Зло ти јутро, Краљевића Марко,
0154 Буд ли твоју љубу не познајеш,
0155 Али твоје свијетло оружје, -
0156 Да ли твоју сабљу не познајеш,
0157 У коју је сунце уписано,
0158 И твојега Шарца од мегдана?”
0159 Погледа је Краљевићу Марко,
0160 Он завика иза свега гласа:
0161 ”Благо мени јутрос и довијек!”
0162 Пак целива своју љубу драгу.
0163 Кад то виђе Маркова љубовца,
0164 Пак је бритку сабљу извадила,
0165 Окиде му са руке гајтене,
0166 Те ми Марку ослобођаше руке.
0167 Кад се Марко сабље доватио,
0168 Љуби сабљу горје у балчаке,
0169 Пак у Турке јуриш учинио,
0170 Те изгуби тридест јаничара.
0171 Када их је погубио Марко,
0172 Тадер скаче Шарцу у рамена,
0173 А за собом своју љубу драгу,
0174 Три пута је опасао пасом,
0175 А четвртом каишом од сабље,
0176 Када удри Шара големога,
0177 Да му не би низ коња панула.
0178 Здраво пође на дворе бијеле,
0179 Здраво пође, весела му мајка,
0180 Њему мајка, а мени дружина!