Љубавни растанак

Два цвијета у бостану расла,
плави зумбул и зелена када.
Плави зумбул оде на Дољане,
оста када у бостану сама.
Поручује зумбул са Дољана:
„Душо моја, у бостану кадо,
како ти је у бостану самој?”
Одговара из бостана када:
„Што је небо, да је лист ’артије,
што је гора, да су калемови,
што је море, да је црн мурећеп,
пак да пишем три године дана,
не бих моји’ исписала јада.”

Извор

уреди
  • Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 416-417.