Љепотица Фата
(варијанта)
Још зорица ни забијелила,
А три брата на кули сјеђаху:
Бег Мустај-бег и Захир Алај-бег,
Ибрахим бег крило од Крајине.
Проговара беже Мустај-беже: 5
„Čујете ли до два брата моја,
Да идемо ка Сави водиcи,
Гдје дјевојке танко платно бјеле;
Да видимо љепотицу Фату,
Ако буде код Саве водице". 10
То рекоше, коње потекоше,
Па дођоше до Саве водице,
Али Фата у хладу сјеђаше.
Пред Фатом је ђерђеф од мерџана,
На ђерђефу вала дубровачка, 15
А у руци игла од биљура,
А у игли свила из Мисира.
Кад то виђе беже Мустај-беже,
Он говори својој милој браћи:
„Препливаћу ту Саву водицу 20
И отећу љепотицу Фату."
Млађи братац старијем бјеседи:
„Ти не удри, мој брате, орјатски,
Већ ти удри, мој брате, госпоски,
Проспи Фати бисерли бјеседе: 25
„Алах, Алах, л'јепа л' овде хлада,
Још да ми је на криоцу Фата,
Ора би ти било хладовати!"
Ако ти се и насмије Фата,
Узми Фату за бијелу руку, 30
Па је баци за се на коњица,
Припаши је мукадемом пасом
И златниијем од сабље кајасом!
Ако ти се не насмије Фата,
Чини, брате, како теби драго!" 35
Оде беже љепотици Фати,
Па говори беже Мустај-беже:
„Алах, Алах, л'јепа л' овдје хлада!
Још да ми је на криоцу Фата,
Ора би ти било хладовати!" 40
Шути Фата, као љута гуја,
Црнијем га очим' погледала.
Кад Мустај-бег очи сагледао,
До дјевојке коња дотјерао,
Узе Фату за бијелу руку, 45
Те је баци за се ка коњицу:
Припаса је мукадемом пасом
И златнијем од сабље кајасом,
Препливаше ту Саву водицу
И одоше двору бијеломе. 50
Љута Фата као љута гуја,
Неће њима да преда већилство,
Заови је већилство предала.
Потекоше до три бега млада,
Да се вјенча љепотица Фата, 55
Али неће мула у мешћеми,
Док не дође љепотица Фата.
Доведоше у мешћему Фату
И с њом иду до три бега млада.
Како дође у мешћему Фата, 60
А братац јој седи у мешћеми
И даиџа, паша Бајрам паша.
Синђил чине да их повјешају,
Сву тројицу о једном конопцу.
Онда рече љепотица Фата: 65
„Пусти мене, мој даиџа драги
Да учиним крви у мешћеми,
Јали себи, јал' њему јунаку!
Онај ме је јунак потегнуо,
У скерлету и у атмурлуку, 70
Самур калпак на очи намиче,
Испод њега на ме намигује,
Не би ли га теби не пањкала,
Али ћу га, борме, опањкати:
Док је преш'о ту Саву водицу, 75
Кол’ко ме је пута пољубио,
Не би мог'о ћатип исписати!"
Мисли паша истиина ће бити
И он пусти љепотицу Фату;
Затрка се љепотица Фата, 80
Па се зави у скут од скерлета,
А јунаку бегу Мустај-бегу,
Па повика мули у мешћеми:
„Вјенчај мене, мула у мешћеми;
Ако ли ме ти вјенчати нећеш, 85
Удрићу те ћатабом по глави!"
И вјенчаше љепотдцу Фату,
Одведоше двору бијеломе,
Свадбоваше недјељицу дана.
Прибељежио:
Никола Васиљевић
