Јовча/II

←I

Јовча Писац: Борисав Станковић II

III→

II

ВеликараскошнасобаЈовчина,застртатешкимћилимима.Удну,вратаспрозорчетомгоре,засобугдејекупатило;испредњихпоређаноодело.Слева,вратазаВаскинусобуотворена;сдесна,двапрозоракрозкојесевиделиснатевоћке.

МЛАДЕН
(стојиуднуиослушкује,акобигаВаскапозвала,дајепослуша).
ЈОВАН
(докрадасеслева):
Младене, зар се још купа, још облачи?
МЛАДЕН
(ућуткујега): Још, још. Ћути, да те не чује.
ЈОВАН
Е, нека ме чује! (ПрилазиближеиакогаМладенспречава,подижесеипровирује): А бре, Младене, може ли што да се види?
МЛАДЕН
(одгурнега): Јеси ли луд?
ЈОВАН
Пусти ме, пусти само да навирим, да видим. Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим!
ЧујесеВаскинглас.
ВАСКА
Младене, донеси ми горње хаљине.
ЈОВАН
Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим. Мора да је страшно лепа, страшно бела, а већ велика је, одавно већ девојка, одавна развијена.
МЛАДЕН
(одгурнегаснажноисоделомодлази).
ЈОВАН
(враћасеближе): Срећан си, Младене, срећан што си њен, што њу двориш, служиш и што, кад је облачиш, можеш руком да је додирнеш; што ноћу, кад спава, можеш, колико хоћеш и како хоћеш, да је гледаш! Ех, кад бих ја био њен, на твом месту! Али, шта и мени, код мојих снашка, фали? Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све. Истина, не увек да ме хоће као човека, што сам им мио и драг; него, кад се напију, развеселе, а мужеви, газде, још пијанији, или заспе или одлутају да тамо, по вароши, по механама, и са Циганкама... а оне, већ опијене, већ распаљене, већ у постељи, па онако, у ноћи, у мраку... И онда ја... Истина не као човек. Сутра ни да ме погле да. Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа. Ни да зацрвени, застиди се. А, шта има и да црвени? Право има. Шта сам ја? Слуга. Ништа. И право има.
И прве године беше тешко, мучно. Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке! А морам једнако са њима да сам, да их служим, дворим. Ако у амам на купање пођу, ја да их пратим, из амама дочекујем; код куће, у соби, да их раслађујем, доносим пиће, јела... Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам. И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам. Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче... И хтеде да се излуди, да се пресвисне, док једне ноћи...
МЛАДЕН
(излази,унезверен).
ЈОВАН
(потрчидасеуклони,мислећидаћеиВаскаизићи;враћасе): А бре, обуче ли је?
МЛАДЕН
Па?
ЈОВАН
Ништа.
МЛАДЕН
Што су ти очи вреле?
ЈОВАН
Чујеш, иди, мичи се, јер сад ћу те...
МЛАДЕН
(ударага,изгурагаизатвориврата): Одмах се враћај тамо, у виноград, на бербу; носи шта треба да те не чекају! Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћасепосрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела. И целе ноћи ту, код ње, ако јорган од врућине збаци, открије се, да је покријем; да, када почне бунцати, у сну љубити и грлити јастуке, ја јој квасим чело и додајем свеже воде... Као да ја нисам жив, као да нисам мушко. Ако сам јој чувар, слуга, одрастао поред ње, ипак... Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи мирише. Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице...
А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће. И ако трпим, хоћу да излудим, ипак је срећа, срећа...
Али, не могу више. Убићу је, убићу је, Бога ми, душе ми! Убићу је, пошто живу не смем да је имам, живој не смем да погледам у очи, ни реч да јој кажем... Убићу је, убићу, и бар мртву да је имам, мртву да је љубим. (Стресасе): Ох, ох, убићу је, убићу је још увече и онда целе ноћи ћу је љубити мртву, целе ноћи ћу јој љубити уста, ох, ала ће то бити слатко! Целе ноћи ће бити моја. Све ћу моћи да јој кажем. Целу да је грлим, љубим, ох, ох!... Да, убићу је! (Хватасезачело): Ох, Боже, Боже!
ВАСКИН ГЛАС
Младене, јеси спремио пиће и јело?
МЛАДЕН
(трзасе,прекорносеби): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјурилево.)
ВАСКА
(излазизајапурена,лежеклонулонаминдерлук,налеђа,забацујерукевишеглаве): Ох, докле? (Зажмури.)
Пауза.
МЛАДЕН
(уносисофрусасаханимајела,тањиремвоћа,грожђа,бресакаидр.,боцомвинаичашом,намештаједоВаске,дајојјештоближеустима,дасенемораниподизатинегодасележећиможеслужити;затимсеизмакне,чекајућизаповести).
ВАСКА
(окренеселењо,окушајело): Оди, једи и Ти.
МЛАДЕН
А, ја не могу. (Повлачисе.)
ВАСКА
Једи. Не могу ја сама. На, бар узми, пиј ово. Не могу, јако је то вино за мене. Што ми ниси донео оно друго?
МЛАДЕН
Није расхлађено.
Пауза.
ВАСКА
(служећисе,пијуцкајући,посматрагаподсмешљиво): Гле, гле, па ти имаш нове чакшире и минтан.
МЛАДЕН
Па купио сам, Васке. Оне старе поцепале се, па да ти не бих прљао по соби, нове сам купио...
ВАСКА
(загледага,дајемузнакдасеокреће,штооничини,загледајућисеисам): Па то ти баш лепо стоји. Зар имаш толико пара?
МЛАДЕН
Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста.
ВАСКА
Па зар ти све то чуваш што ти ја дам?
МЛАДЕН
Чувам. Овде код вас имам све, и немам за шта да трошим.
ВАСКА
И много пара имаш?
МЛАДЕН
Па, не знам. Сигурно имам доста. Мећем у сандук. Не знам колико има. Сигурно доста.
ВАСКА
Како не знаш? Зар не служиш да стекнеш? Сигурно једва чекаш да мало зарадиш, имаш пара, да не би више служио. А овамо: не знаш колико има.
МЛАДЕН
Па имам, имам доста. Могао бих да не служим више.
ВАСКА
А опет служиш?
МЛАДЕН
Па, не служим.
ВАСКА
Како: »не служиш?« Кад, од како си, ти си код нас, и колико већ година има, само си код мене, само мене служиш, двориш.
МЛАДЕН
А, па то. Јест, то. Служим, али није то служба. Тебе кад служим, то није служба. Није тешко... и целог века ћу те — служити!...
ВАСКА
(откриваутомговоруМладеновомосећањанеобичневерностиипокорностиједногслугенегоосећањапробуђенемушкости,кознаодкадсиломзатајаване,уњузаљубљеногчовекакога,каотаквог,ниједосадпознавала,самозамишљала,сањала.Годијојданаставиистраживањеутомправцу.Полаганосеиздиже,седа.Гледаганетремице,правоуочи,испитивачки.Хоћедагајошвишераспалинесташнимпитањима,задиркивањем,градећисе,каодаганеразуме):»Целог века ћу те служити!« Знам, због плате, бакшиша, да стекнеш што више пара. (Смејесе.)
МЛАДЕН
Не, Васка. И без плате, без бакшиша! Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Савзбуњен): Ето то!
ВАСКА
(свенесташније,раскалашније): »Ето то!« (Смејесераздрагано): Ха, ха, ха. ... (Заваљујесе,хоћедапривучеизасебејастуке,дасенаслони): Де, шта си се збунио! Намести ми те јастуке.
МЛАДЕН
(пометен,помажејој,намештајастукеизање,окренувшиглаву,јернесмедајегледа:брзосеопетизмиче).
ВАСКА
(свераздраженије): Ха, ха! Гле како се збунио, како је поцрвенео!
МЛАДЕН
(гледајеболно,молећи,кршећипрсте).
ВАСКА
Ха, ха! »Служба ми плата!« Бре, луд ли си, Младене?
МЛАДЕН
Па... ето.., луд сам, Васка! (Хоћедапобегне.)
ВАСКА
(приметимунамеру,скочи,ухватигазаруку): Гле дивљака! Нећеш! Ту да седнеш! (Натерагадасеспустикрајсофре,исподњенихногу,поштоопетседнеизавалисе): И ето, кусај, пиј (наливамучашу), па да ми причаш то: како то? откад то? Све, све, све! (Раскалашносезацењује.) Брзо, одмах, брзо! ... Не могу да чекам више. Све, све, све!
МЛАДЕН
(држичашууруцикојадрхти,ипросипавино;уплашено,очајно): Аман, Васке, не то!
ВАСКА
(сезацењује): То, то! Све, све, све!
(Завеса полако; и по спуштању чује се још загрцнут смех Васкин.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Борисав Станковић, умро 1927, пре 97 година.