Jovča
Pisac: Borisav Stanković
II


II

VelikaraskošnasobaJovčina,zastrtateškimćilimima.Udnu,vratasprozorčetomgore,zasobugdejekupatilo;isprednjihpoređanoodelo.Sleva,vratazaVaskinusobuotvorena;sdesna,dvaprozorakrozkojesevidelisnatevoćke.

MLADEN
(stojiudnuiosluškuje,akobigaVaskapozvala,dajeposluša).
JOVAN
(dokradasesleva):
Mladene, zar se još kupa, još oblači?
MLADEN
(ućutkujega): Još, još. Ćuti, da te ne čuje.
JOVAN
E, neka me čuje! (PrilazibližeiakogaMladensprečava,podižeseiproviruje): A bre, Mladene, može li što da se vidi?
MLADEN
(odgurnega): Jesi li lud?
JOVAN
Pusti me, pusti samo da navirim, da vidim. Možda je još gola, još se nije obukla... Oh, da samo vidim!
ČujeseVaskinglas.
VASKA
Mladene, donesi mi gornje haljine.
JOVAN
Pusti me, bre, da ja odnesem, da je samo vidim. Mora da je strašno lepa, strašno bela, a već velika je, odavno već devojka, odavna razvijena.
MLADEN
(odgurnegasnažnoisodelomodlazi).
JOVAN
(vraćasebliže): Srećan si, Mladene, srećan što si njen, što nju dvoriš, služiš i što, kad je oblačiš, možeš rukom da je dodirneš; što noću, kad spava, možeš, koliko hoćeš i kako hoćeš, da je gledaš! Eh, kad bih ja bio njen, na tvom mestu! Ali, šta i meni, kod mojih snaška, fali? Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne trpim, ne mučim se gledajući kao on. Ja ovamo kod snaška imam bar sve. Istina, ne uvek da me hoće kao čoveka, što sam im mio i drag; nego, kad se napiju, razvesele, a muževi, gazde, još pijaniji, ili zaspe ili odlutaju da tamo, po varoši, po mehanama, i sa Cigankama... a one, već opijene, već raspaljene, već u postelji, pa onako, u noći, u mraku... I onda ja... Istina ne kao čovek. Sutra ni da me pogle da. Kao da ne zna da me je zvala, da sam kod nje bio. Ništa. Ni da zacrveni, zastidi se. A, šta ima i da crveni? Pravo ima. Šta sam ja? Sluga. Ništa. I pravo ima.
I prve godine beše teško, mučno. Da se izludi. Ne smem. Borim se. Šta ja znam, i otkuda smem da pomislim na to?! Gazdarice su mi, snaške! A moram jednako sa njima da sam, da ih služim, dvorim. Ako u amam na kupanje pođu, ja da ih pratim, iz amama dočekujem; kod kuće, u sobi, da ih raslađujem, donosim piće, jela... Leti, ako se ode u selo, na čivluk, i tamo jednako sa njima sam. I kad se kupaju u reci, hladu, one — kao da nisam živ, nisam muško — neće da mi kažu ni da se okrenem od njih, da ih ne gledam. Tako se preda mnom brčkaju, kupaju, svlače i oblače... I htede da se izludi, da se presvisne, dok jedne noći...
MLADEN
(izlazi,unezveren).
JOVAN
(potrčidaseukloni,mislećidaćeiVaskaizići;vraćase): A bre, obuče li je?
MLADEN
Pa?
JOVAN
Ništa.
MLADEN
Što su ti oči vrele?
JOVAN
Čuješ, idi, miči se, jer sad ću te...
MLADEN
(udaraga,izguragaizatvorivrata): Odmah se vraćaj tamo, u vinograd, na berbu; nosi šta treba da te ne čekaju! Svi su tamo samo se ti izvlačiš. (Vraćaseposrćući): Oh, ovo se ne može više! Ja, ne više. ... »Donesi vode, Mladene! Polivaj me! Oblači me, Mladene!« ... I skida se, oblači, doteruje, a pusta joj snaga vrela, bela. I cele noći tu, kod nje, ako jorgan od vrućine zbaci, otkrije se, da je pokrijem; da, kada počne buncati, u snu ljubiti i grliti jastuke, ja joj kvasim čelo i dodajem sveže vode... Kao da ja nisam živ, kao da nisam muško. Ako sam joj čuvar, sluga, odrastao pored nje, ipak... Oh, cele noći je otkrivena, cele noći miriše. Pokrijem je, a oči mi se silom upijaju u nju, ruke mi same, silom, njeno telo dodiruju, kosu njenu, lice...
A da idem, da bežim od nje? Oh, znam da nigde nema veće sladosti, sreće. I ako trpim, hoću da izludim, ipak je sreća, sreća...
Ali, ne mogu više. Ubiću je, ubiću je, Boga mi, duše mi! Ubiću je, pošto živu ne smem da je imam, živoj ne smem da pogledam u oči, ni reč da joj kažem... Ubiću je, ubiću, i bar mrtvu da je imam, mrtvu da je ljubim. (Stresase): Oh, oh, ubiću je, ubiću je još uveče i onda cele noći ću je ljubiti mrtvu, cele noći ću joj ljubiti usta, oh, ala će to biti slatko! Cele noći će biti moja. Sve ću moći da joj kažem. Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!... Da, ubiću je! (Hvatasezačelo): Oh, Bože, Bože!
VASKIN GLAS
Mladene, jesi spremio piće i jelo?
MLADEN
(trzase,prekornosebi): Eh, malo ne zaboravih. Evo, sad! (Odjurilevo.)
VASKA
(izlazizajapurena,ležeklonulonaminderluk,naleđa,zabacujerukevišeglave): Oh, dokle? (Zažmuri.)
Pauza.
MLADEN
(unosisofrusasahanimajela,tanjiremvoća,grožđa,bresakaidr.,bocomvinaičašom,nameštajedoVaske,dajojještobližeustima,dasenemoranipodizatinegodaseležećimožeslužiti;zatimseizmakne,čekajućizapovesti).
VASKA
(okreneselenjo,okušajelo): Odi, jedi i Ti.
MLADEN
A, ja ne mogu. (Povlačise.)
VASKA
Jedi. Ne mogu ja sama. Na, bar uzmi, pij ovo. Ne mogu, jako je to vino za mene. Što mi nisi doneo ono drugo?
MLADEN
Nije rashlađeno.
Pauza.
VASKA
(služećise,pijuckajući,posmatragapodsmešljivo): Gle, gle, pa ti imaš nove čakšire i mintan.
MLADEN
Pa kupio sam, Vaske. One stare pocepale se, pa da ti ne bih prljao po sobi, nove sam kupio...
VASKA
(zagledaga,dajemuznakdaseokreće,štooničini,zagledajućiseisam): Pa to ti baš lepo stoji. Zar imaš toliko para?
MLADEN
Pa imam. I bez ajluka, samo od tebe bakšiša što dobijem pa bi bilo dosta.
VASKA
Pa zar ti sve to čuvaš što ti ja dam?
MLADEN
Čuvam. Ovde kod vas imam sve, i nemam za šta da trošim.
VASKA
I mnogo para imaš?
MLADEN
Pa, ne znam. Sigurno imam dosta. Mećem u sanduk. Ne znam koliko ima. Sigurno dosta.
VASKA
Kako ne znaš? Zar ne služiš da stekneš? Sigurno jedva čekaš da malo zaradiš, imaš para, da ne bi više služio. A ovamo: ne znaš koliko ima.
MLADEN
Pa imam, imam dosta. Mogao bih da ne služim više.
VASKA
A opet služiš?
MLADEN
Pa, ne služim.
VASKA
Kako: »ne služiš?« Kad, od kako si, ti si kod nas, i koliko već godina ima, samo si kod mene, samo mene služiš, dvoriš.
MLADEN
A, pa to. Jest, to. Služim, ali nije to služba. Tebe kad služim, to nije služba. Nije teško... i celog veka ću te — služiti!...
VASKA
(otkrivautomgovoruMladenovomosećanjaneobičnevernostiipokornostijednogslugenegoosećanjaprobuđenemuškosti,koznaodkadsilomzatajavane,unjuzaljubljenogčovekakoga,kaotakvog,nijedosadpoznavala,samozamišljala,sanjala.Godijojdanastaviistraživanjeutompravcu.Polaganoseizdiže,seda.Gledaganetremice,pravouoči,ispitivački.Hoćedagajošvišeraspalinestašnimpitanjima,zadirkivanjem,gradećise,kaodaganerazume):»Celog veka ću te služiti!« Znam, zbog plate, bakšiša, da stekneš što više para. (Smejese.)
MLADEN
Ne, Vaska. I bez plate, bez bakšiša! Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Savzbunjen): Eto to!
VASKA
(svenestašnije,raskalašnije): »Eto to!« (Smejeserazdragano): Ha, ha, ha. ... (Zavaljujese,hoćedaprivučeizasebejastuke,dasenasloni): De, šta si se zbunio! Namesti mi te jastuke.
MLADEN
(pometen,pomažejoj,nameštajastukeizanje,okrenuvšiglavu,jernesmedajegleda:brzoseopetizmiče).
VASKA
(sverazdraženije): Ha, ha! Gle kako se zbunio, kako je pocrveneo!
MLADEN
(gledajebolno,moleći,kršećiprste).
VASKA
Ha, ha! »Služba mi plata!« Bre, lud li si, Mladene?
MLADEN
Pa... eto.., lud sam, Vaska! (Hoćedapobegne.)
VASKA
(primetimunameru,skoči,uhvatigazaruku): Gle divljaka! Nećeš! Tu da sedneš! (Nateragadasespustikrajsofre,ispodnjenihnogu,poštoopetsedneizavalise): I eto, kusaj, pij (nalivamučašu), pa da mi pričaš to: kako to? otkad to? Sve, sve, sve! (Raskalašnosezacenjuje.) Brzo, odmah, brzo! ... Ne mogu da čekam više. Sve, sve, sve!
MLADEN
(držičašuurucikojadrhti,iprosipavino;uplašeno,očajno): Aman, Vaske, ne to!
VASKA
(sezacenjuje): To, to! Sve, sve, sve!
(Zavesa polako; i po spuštanju čuje se još zagrcnut smeh Vaskin.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Borisav Stanković, umro 1927, pre 97 godina.