5
Јован чобанин
Јави овце Јоване чобане;
У њега је небројено благо,
Пасе овце куд је њему драго;
Он не пази проса ни шевице,
Нити пази зелене ливаде.
Па он носи токе на завојке,
За пасом му два пара пушака,
О рамену дуга гранајлија
И он љуби јаничарке младе,
Јаничарке млађане дјевојке;
Која л'јепа по недељу дана,
Која није по два по три дана.
То се чудо на далеко чуло,
То се чудо ма до цара чуло.
Пише књигу царе господине,
Па је шаље по свем царству своме:
„Ко увaти Јована чобана —
„Даћу њему небројено благо.“
За то чуо Јоване чобане,
Па он иде цару господину:
„Бога теби, царе господине!
„Што ти требам? - Ево мене сама.“
Ал говори царе господине:
„Јел' истина, Јоване чобане!
„Јел' истина, што ми кажу људи,
„Да ти имаш небројено благо,
„Да га пасеш куд је теби драго,
„До не пазиш проса ни шенице,
„Нити пазиш зелене ливаде?
„Да ти љубиш јањичарке младе,
„Јањичарке млађане дјевојке;
„Која л'јепа по неђељу дана,
„Која ружна по два по три дана?“
Ал говори Јоване чебане:
„Јест истина, царе господине!
„Јест истина, што ти кажу људи.
„Ја имадем небројено благо,
„Ја га пасем куд је мени драго,
„Ја не пазим проса ни шенице,
„Нити пазим зелене ливаде.
„И ја љубим Јањичарке младе,
„Јањичарке млађане дјевојке;
„Која л'jепа по неђељу дана,
„Која ружна по два по три дана.“
Ал говори царе господине:
„Бога теби, Јоване чобане!
„Каквом волиш смрти умријети,
„Јали волиш да те ватром палим;
„Јали волиш, да те огњем горим;
„Јали волиш, да ти главу с'jечем?“
Ал говори Јоване чобане:
„Н'јесам прасе, да ме ватром палиш,
„Нит сам муле, да на огњу горим;
„Већ сам јунак, да јуначки гинем.
„За то чуј ме, царе господине!
„Свежи мени руке наопако,
„Подај мени сабљу одметницу
„И подај ми коња одметника,
„Одметника од седам година.
„Пушти мене у то поље равно,
„Шаљи за мном до триста Турака,
„Да д'jелимо јуначког мегдана!
Кад то чуо царе господине,
Он му веже руке наопако
И даје му сабљу одметницу
И даје му коња одметника,
Одметника од седам година;
Па га пушта у то поље равно,
За њим пушта до триста Турака.
Кад су дошли на сред поља равна,
Подвикује Јоване чобане:
„Света Петко обезуми Турке,
„Свети Ђурђу одр'јеши ми руке!
„Бре, берија! посестримо вило
„Данас ћу ти изгубити главу!“
Вила мисли, да је кошут рикно -
Чешља косу на букову пању.
Ал други пут Јован подвикује,
Јован виче, канда кошут риче:
„Света Петко обезуми Турке,
„Свети Ђурђу одр'јеши ми руке!
„Бре, берија! посестримо вило
„Данас ћу ти изгубити главу;
„Јали данас, јали већ никада!“
Вила чула, није разачула -
Чешља косу на букову пању.
Ал трећи пут Јован подвикује,
Јован виче, канда кошут риче:
„Света Петко обезуми Турке,
„Свети Ђурђу одр'јеши ми руке!
„Бре, берија! посестримо вило
„Данас ћу ти изгубити главу,
„Јали данас, јали већ никада!“
То зачула пребијела вила,
Па му лети пребијела вила,
Собом води двије другарице: -
Једна њему коња разиграва,
А друга му сабљу пооштрава,
А трећа му одр'jешује руке. -
Стотину је коњем прегазио ,
Стотини је осјекао главе,
А стотину на воду нагони;
Па им веже наопако руке.
И гони и' цару господину:
„На ти царе стотину Турака!
„Стотину сам коњем прегазио,
„А стотини осјекао главе.
„Да ми није мало и за мало
„И теби би отсјекао главу.“
Цар се јесте јако препануо,
Кад је таке разабрао гласе;
Јер се, болан, себи убојао.
Онда вели царе господине:
„Бе аферим, Јоване чобане!
„Ево теби три товара блага
„И ево ти три најбоља 'ата;
„Пак и' гони своме б'јелом двору,
„Кад си јунак — дичи се јунаштвом;
„Пак ти јави небројено благо
„И паси га куд је теби драго.“
