Једренски мир (1829)
Члан VI Jедренског уговора закљученог између Русије и Турске 2 септембра 1829. године се односи на Србију и обавезе које је Турска преузела чланом V Акерманске конвенције од 25 септембра 1826. године, а све је везано за члан VIII Букурешког уговора закљученог између Русије и Турске 16.маја 1812. године. Саставни део Акерманске конвенције је и Оделити акт о Србији који je приложен истој.
Сви ови уговори су претходили објави Хатишерифа 29. августа 1830. године којим је Србија добила аутономију у оквиру турске царевине и присаједињење одузетих 6 нахија.
За боље разумевање улоге Једренског мира на осамостаљење Србије и на крају излазак из турског ропства и стварања самосталне државе цитираћу све битне чланове наведених уговора , затим Хатишериф и на крају чланове Париског уговора закључен 30. марта 1856. године и Берлинског уговора закључен 13. јула 1878. године који се односе на Србију.
ЧЛАН VIII БУКУРЕШКОГ УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНОГ ИЗМЕЂУ
РУСИЈЕ И ТУРСКЕ 16. МАЈА 1812.
ЧЛАН VIII. Иако није допуштено сумњати да Висока порта, верна својим начелима, неће бити милостива и племенита према Србима ( народ који јој је потчињен и који јој одавно плаћа данак), нађено је као правично да се, с погледом на учешће које су Срби узели у овом рату , то свечано уговори једном одредбом о њиховој безбедности. Услед тога и према чл. 4 прелиминара,( прелиминар је претходни споразум )Висока Порта даје Србима потпуну амнестију и обећава да њихов мир неће моћи бити помућен због прошлих догађаја. Утврђења саграђена у њиховој земљи за време овога рата, а која нису раније постојала , биће сравњена са земљом утолико уколико буду непотребна убудуће , а Висока Порта заузеће као и раније друге градове и ставиће у њих артиљерију, муницију и гарнизоне које буде сматрала за умесно. Али да ти гарнизони не би неправедно угњетавали Србе, Висока Порта ће, само по својим осечајима милосрђа, поступати према том народу са свом потребном умереношћу; осем тога, на молбу Срба , Висока порта ће им дати исте повластице које уживају њени поданици на Архипелашким Острвима и у другим крајевима њених држава ; а да би им такође дала доказа о својој великодушности, она ће оставити њима самима бригу о унутрашњој управи земље, примаће од њих новац од умерених пореза које ће разрезати на њих и предузеће за то мере договорно са народом.
ЧЛАН V АКЕРМАНСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ ЗАКЉУЧЕНЕ ИЗМЕЂУ
РУСИЈЕ И ТУРСКЕ 25. СЕПТЕМБРА 1826.
ЧЛАН V. Из жеље да руском царском двору да сјајан доказ о свом пријатељском расположењу и о својој савесној пажњи да потпуно изврши услове Букурешког уговора Висока Отоманска Порта извршиће одмах одредбе члана VIII тога уговора о српском народу , који, пошто је од старина потчињен и плаћа данак Високој Порти, треба у свакој прилици да осећа последице њене благости и племенитости. Према томе Висока Порта утврдиће са депутатима српског народа мере које буду цењене као најзгодније да му се осигурају повластице утврђене у његову корист, повластице чије ће уживање бити потпуно правична накнада и најбоља залога верности о којој је овај народ дао доказа турској цареавини. Како сматра да је рок од осамнаест месеци потребан за извршење ових мера , а према овде приложеном Оделитом акту који закључен између руских и турских пуномоћника , поменуте мере биће одређене и уређена са српском депутацијом у Цариграду и потанко изложене у највишем ферману , снабдевеном хатишерифом, који ће ступити у живот што пре, а најдаље у горе поменутом року од осамнаест месеци, и који ће, осим тога, бити саопштен царском руском двору и од тада бити сматран као саставни део ове конвенције.
ОДЕЛИТИ АКТ О СРБИЈИ
(Приложен Акерманској конвенцији )
Пошто Висока Порта , у јединој намери да верно изврши одредбе члана VIII Букурешког уговора,раније одобрила српским депутатима у Цариграду да јој поднесу молбе српског народа о потребама које најбоље у стању да утврде сигурност и благостање земље , ти депутати изнели су раније у својој молби народну жељу о неким од тих питања, као што су :слобода вере : избор њихових старешина; независност њене унутрашње управе ; повраћај одузетих нахија од Србије;скуп свих разних пореза уједно ; уступање Србима управе над муслиманскимимањима, под условом да приход од њих плаћају заједно са данком; слобода трговине; дозвола српским трговцима да могу путовати по турским земљама са својим сопственим пасошима ; подизање болница, школа и штампарија; и напослетку , забрана муслиманима , који не припадају гарнизонима, да се настане у Србији. За време проверавања и решавања горе поменутих питања извесне препреке проузроковале су одлагање даљег рада. Али пошто Висока Порта и даље остаје при чврстој одлуци да српском народу да олакшице одређене чланом VIII Букурешког уговора, она ће споразумно са српским депутатима у Цариграду решити горе наведене молбе тога верног и покорног нароада, а тако исто и све друге које буде поднела српска депутација, а које не би биле противне својству поданика турске царевине.
Висока Порта известиће руски царски двор о извршењу VIII члана Букурешког уговора и саопштиће му ферман, снабдевен хатишерифом, којим ће горе наведене олакшице бити дате.
ЧЛАН VI ЈЕДРЕНСКОГ УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНОГ ИЗМЕЂУ
РУСИЈЕ И ТУРСКЕ 2 СЕПТЕМБРА 1829.
Члан VI. Пошто прииике које су настале од закључења Акерманске конвенције нису допустиле Високој Порти да одмах изврше одредбе Оделитог акта о Србији, приложеног члану V те конвенције, она се најсвечаније обавезује да ће их испунити без и најмањег одлагања и са највећом тачношћу и да ће одмах вратити шест нахија одузетих од Србије и на тај начин осигурати завуек мир и благостање тог верног и покорног народа.
Фераман , снабдевен хатишерофом, којим ће се наредитиизвршење горе наведених одредаба, биће издат и службено саопштен царском руском двору у року од месец дана, рачунајући од дана потписа овог уговора о миру.
ХАТИШЕРИФ ОД 29. АВГУСТА 1830.
Султан Махмуд Кан, син султана Абдул Хамид Кана, увек победник! Нека садржај буде извршен! Уговор закључен у Једрену између моје Високе Порте и Русије прописује извршење одредаба Акерманске конвенције , која наређује да се Порта споразуме са српском депутацијому Цариграду о интересима Србије : да јој одобри слободу вере и унутрашњу управу; присаједињење одузетих нахија; утврђење пореза; управу добара и чифлука који припадају муслиманима; дозволу за путовање с њиховим сопственим пасошима ; право оснивања болница, школа, штампарија;забрану муслиманима да станују у Србији, изузев градске гарнизоне; и напослетку, да им дозволи да имају једну врсту претставништва у Цариграду, али тако да оно не вређа положај поданика.
С погледом на то што је српски народ, који је дао доказа о својој верности мојој Високој Порти, предмет моје царске наклоности и што хоћу да уважим његове молбе на правичани и погодан начин, да бих повећао средства за унутрашњу сигурност.
Према томе, пошто је о томе постигнут споразум са српским депутатима у Цариграду, одлучено је ово :
1. поменути народ имаће потпуну слободу вере у његовим црквама;
2. кнез Милош Обреновић, на основу царске дипломе коју је добио и у награду за његову верност мојој Високој Порти, потврђен је у достојанству баш-кнеза (првог кнеза) српског народа, и то ће достојанство остати наследно у његовој породици;
3. он ће продужити у име моје Високе Порте да управља унутарњим пословима зеље у договору са скупштином народних старешина;
4.што се тиче шест нахијакоје треба да буду присаједињене Србији, постигнут је споразумда се држе извештаја које ће о томе поднети комесари именовани одстране Русије и од стране Високе Порте и којима је стављено у дужност да о томеприбаве најтачније податке;
5. харач и други порези биће тачно утврђени. Управа војничких спахилука, које сада држе зиами (1) и тимариоти (2) , осем оних из Ниша, биће поверена Србима, а њихови приходи, као и приходи нахијакоје треба да буду присаједињене Србији, ући ће у суму коју треба утврдити за данак и биће полагани благајници у Београду;
6. виши и нижи чиновници моје Високе Порте неће се убудуће никако мешати у управиземље нити размирице између Срба и неће моћи тражити од њих ниједну пару више од утврђене суме за данак;
7. пошто нарочито желим да народ ужива користиод трговине под мојом царском заштитом, сваки Србин који хоће да јој се ода, после визе пасоша коју му његов кнез буде дао,добиће потребну тескеру(пропусницу) од власти моје Високе Порте да може путовати по свима покрајинама моје простране царевине и тамо трговати као и остали поданици моје Високе Порте, а да му се не може тражити ни аспра (3) за тескере, пошто је моја воља, напротив, да он буде свуда заштићен и потпомогнут, и осем царинских права нико неће моћи тражити од њега аваид и заваид (4) нити шта од онога што је противно државним уредбама; они ће се добро чувати да према њему врше кажњива дела такве природе;
8. што се тиче робе , поднете царинарници у Београду за одашиљање у Цариград, она ће бити снабдевена српским тескерама и платиће овде одређене царинске таксе;
9.царинске таксе за робу која ће се отправљати из београдске царинарнице у друга места напалћиваће Срби, који ће за то плаћати потпуну суму одређеног данка благајни у Београду. Кнез Милош ће прописати мере које треба предузети за наплату тих такса. Сваке седме године проучаваће се разлика у сразмерној цени робе ради сразмерног повећавања и смањења утврђене суме у том погледу;
10. ради откалањања немира и нереда и ради земаљске полиције кнез ће издржавати оружану силу потребну за то;
11. Срби ће моћи оснивати болнице, штампарије и школе за поучавање младежи;
12. војводе и муселими турски постојаће само у утврђеним местима, пошто ће судство у земљи бити убудуће поверено поменутом кнезу;
13. Турци који имају непокретног имања у Србији и који не би више хтелиимати веза са земљом имаће годину дана времена да их продаду Србима по правичним ценама после процене комесара;
14. приход од кућа, винограда, башта, земље и других добара који припадају муслиманима који не би хтели да их продаду, биће исплаћиван у исто време кад и данак београдскојблагајници ради предаје сопственицима.
15. муслиманима који не припадају гарнизонима градова забрањује се да могу становати у Србији;
16. српски народ ће давати реченом кнезу потребну суму за његово издржавањеи сразмерно његовом рангу,али ипак да она не буде сувише тешка за народ;
17. када се место кнеза упразни , наследник ће платити, примајућу диплому о свечаном постављењу, суму од сто хиљада гроша царској благајници и то из његове приватне касе;
18. митрополит и владике које народ буде изабрао морају добити њихова свечана постављења од грчког патријарха из Цариграда, без обавезе да долазе у ову престоницу;
19. чланови Сената , докле год не буду извршили какав тежак преступ против моје Високе Порте или земаљских закона,неће моћи бити свргнути и лишени свога звања;
20. ако поменути народ нађе за потребно да у свом посебном интересу, установи пошту за пшисма, власти моје Високе Порте, неће му у томе сметати;
21. када један Србин својевољно одрекне да служи једног муслимана, неће моћи бити на то принуђенни на који начин;
22. осем царских градова који постоје из давних времена , сва остала утврђена места и стражаре саграђене доцније биће порушене;
23. пошто је Србија део мојих добро чуваних држава, неће моћи правити препрека ни сметњи мојој Високој Порти да може у њој набављати, за готов новац, стоку, животне намирнице и другу сваковрсну храну која јој може требати и кад она то буде нашла за потребно ;
24. напослетку, у Цариграду ће постојати српски агенти којима ће бити стављено у задатак да преговарају са мојом Високом Портом о пословима који се тичу њихове земље.
То су одредбе на којима је постигнут споразум и које су уговорене. Због тога сам ја благоизволео дати садашњи врло милостиви хатишериф који ће бити свечано обнародован и прочитан српском народу.
Ти, везиру Хусеин пашо, и ти, велики судија у Београду, пошто будете примили к знању главне одредбе овога врло милостивог хатишерифа, објавићете српском народу да ће он, докле год се буде показао захвалан, као што треба то да буде, на свима доказима моје високе наклоности и моје царске бриге о њему, увек бити предмет мога благовољења и имаће потпуну сигурност под заштитом моје царске моћи докле год буде остао у границама верности и покорности.
Ви , везиру и велики судија, потрудите се да Србима усадите у душу потребу да тачно врше њихове поданичке дужности и да се добро чувају онога што би било противно тим дужностима.
Ви ћете радити како вам ја наређујем; а пошто будете објавили овај племенити ферман и пошто буде заведен у акта суда (мехћеме) у Београду, ви ћете га предати кнезу Милошу Обреновићу који треба да га чува.
Дато у Цариграду седмог дана месеца реби-ул-евеле године од хеџире 1246 ( 29 августа 1830).
Објашњења. - 1) Поседник зијамета тј. царског добра, датог му као официру на уживање, а чији приход износи преко 20.000 аспри.
2) Поседник тимара ( исто као под зиам) чији приход износи мање од 20.000 аспри.
3)Ситан турски новац чија је вредност мања од паре.
4) Суме које прима државна каса , било као закупнину, било као поклон који је обичајем постао обавезан.
ЧЛ. 28 - 29 ПАРИСКОГ УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНОГ
30 МАРТА 1856
Чл. 28. Кнежевина Србија зависиће и даље од В. Порте саобразно царским хатишерифима који утврђују и опредељују њена права и повластице , стављене од сада под заједничку гарантију сила уговорница. Следствено, речена кнежевина сачуваће своју назависну народну управу, као и пуну слободу вере, законодавства, трговине и пловидбе.
Чл. 29. Право гарнизона Високе Порте, онако како је утврђено ранијим уредбама, утврђује се. Никакво оружано посредовање не може имати места у Србији без претходнога договора између високих сила уговорница.
ЧЛ. 34-42 БЕРЛИНСКОГ УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНОГ
13 ЈУЛА 1878
ЧЛАНАК XXXIV. Високе уговарајуће стране признају кнежевини Србији независност, везујући је за услове који су изложени у следећем чланку.
ЧЛАНАК XXXV.
0