Једној покојници
| Једној покојници Писац: Милан Ракић |
Oскудна природа роднога ти краја,
Кржљава и бона, без сунца и маја,
Где мртвило хладно као авет дира,
Нек дâ твојој души благотворног мира.
У пољима снежним рођене ти груде,
У худоме гробу под убогом јелом.
Спавај! Нек ти земља нежна мајка буде,
Труни, добра душо, у покрову белом.
И фијуком сетним нек ти ветар поје,
Успаванку вечну кроз простране равни;
А гаврани црни у сутон ће тавни,
Заграктати тужно крај гробнице твоје.
Страдала си дуго. Одмори се, ћути,
А ја ћу ти, драга, доћи издалека,
У мочарну јесен кад лишће пожути
И природа болна на смрт своју чека.
А после ће тихо, ко лишће са гране,
У заборав пасти спомени по реду,
И заборавићу прохујале дане,
И негдашњу срећу, и данашњу беду,—
Све, и снежна пола непрегледна. Авај,
И малену хумку под убогом јелом,
И љубав ти чедну и бескрајну... Спавај,
Труни, добра душо, у покрову белом.
|