Jednoj pokojnici

Jednoj pokojnici Pisac: Milan Rakić

Oskudna priroda rodnoga ti kraja,
Kržljava i bona, bez sunca i maja,
Gde mrtvilo hladno kao avet dira,
Nek dâ tvojoj duši blagotvornog mira.

U poljima snežnim rođene ti grude,
U hudome grobu pod ubogom jelom.
Spavaj! Nek ti zemlja nežna majka bude,
Truni, dobra dušo, u pokrovu belom.

I fijukom setnim nek ti vetar poje,
Uspavanku večnu kroz prostrane ravni;
A gavrani crni u suton će tavni,
Zagraktati tužno kraj grobnice tvoje.

Stradala si dugo. Odmori se, ćuti,
A ja ću ti, draga, doći izdaleka,
U močarnu jesen kad lišće požuti
I priroda bolna na smrt svoju čeka.

A posle će tiho, ko lišće sa grane,
U zaborav pasti spomeni po redu,
I zaboraviću prohujale dane,
I negdašnju sreću, i današnju bedu,—

Sve, i snežna pola nepregledna. Avaj,
I malenu humku pod ubogom jelom,
I ljubav ti čednu i beskrajnu... Spavaj,
Truni, dobra dušo, u pokrovu belom.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Rakić, umro 1938, pre 86 godina.