Један бих хтео, један глас!

Један бих хтео, један глас! Писац: Стојан Новаковић

Зорицом сунце пушта дан,
Пупољком ружа цвет —
Младост је венац обајсан,
Младост је читав свет,
Где мелодија бруји ток,
А среће лаган лет
У небо само креће скок,
Грлећи сладак свет!

И кад ускипи бујни час
Кроз звезде, сунца та,
Један бих хтео, један глас,
Да целу срећу зна,
Да кроз простора велик век
У један каже пој
Немирне жудње сладак јек
Жељица свети бој!

Да прошапуће топал зрак
Дивнога сунца свог,
Да силом вечном разгна мрак,
Рече: ко му је Бог:
Љубави света врх чела твог
Један да рече глас
Среће и жића полета свог:
Љубав је измеђ нас!

Извор

1865. Вила. Година прва, број 34, стр. 414-415.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.