Ја љубави иштем, ја љубави тражим!

Ја љубави иштем, ја љубави тражим!
Писац: Јаков Шантић




* * *


        Ја љубави иштем, ја љубави тражим!

Кроз ноћни вео, куд слободно крећу,
Разбуктале мисли сањалачког духа,
Кад осјећај букти у пламену страсти,
И хаосу жедан,
                               Ступам.
Али, куд сам пошô кроз ту поноћ тиху?
Куд ме чежње вреле по пучини воде?
Куд ме мисô креће кроз покрове тмине?
 - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ја не знадем ништа; тек што само ступам,
Као сјенка каква кроз слојеве таме.
 
 
                        *
Као мора, сјенка, кад се ускомеша,
Путујући тихо про равница пусти,
Ил' чете духова, кад се снажно грле,
Та сјенка њина по просторју земље,
Затрепери страшно и чудно премине;
Тајанствен ми сада облик земља има.
Ја се дижем, пењем и путујем - - -
Сићане се звијезде са небеса смијеше,
Кô што мајка осмијех свом поклања чеду,
А на лахки крили незнанице драге,
Ја путујем њима у наручја мека.
Све сам ближе њима, већ ме сјајем грију
И озебле груди са животом пуне,
Душа моја дрхће, свијет угледа тајни,
Гле... још само мало међ’ звијездам’ сам
                                                            [сјајним,
Ал' облак!?...
                             Шта ће облак овдје?
Изумријеше зраке сићанијех звијезда,
И тама ме уви у копрену своју,
А груди се моје напунише бола,
И у страх се душа окупала моја,
Задрхташе груди.
Раствори се облак, сјењу луча лака,
Из облака сије – дух ми се указа,
“Грјешниче – грмну,
Шта дираш мјеста свете љубави
И власти моје мира државу,
Шта тражиш овдје, гријеха блудниче.”
Задрхта ми душа, задрхташе груди,
И кроз тијело прође муња јаког страха
И бесвјесно рекох:
                             “Ја љубави иштем –
Ја љубави тражим.”

                       * * *

Болано ми чело пушћа вреле капи,
Око мене голи прљави дувари;
Подамном је душек од рутина стари',
Више мене паук мирно мрежу преде,
Крај душека гладно, псето кости једе.


Извор

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 168-170.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.