[Ја подуни, ветре горјанине]
Ја подуни, ветре горјанине,
Те олади цареву гарију.
На гарију мома болна лежи.
Њу ми чува црна Арапиња.
Ваздан чува, ваздан Бога моли: 5
Дај ми, Боше, здравје на девојћу,
Да ју водим у арапско поље,
Да ју учим арапсћи да оди,
Да ју учим арапсћи да вреви.[1]
Девојћа је сама себе клела: 10
Дај ми, Боже, још потешку бољку,
Да не идем у арапску зевњу,[2]
Да не учим арапсћи да вревим,
Да не учим арапсћи да одим,
Нело да си у мој крај уђинем. 15
Од Младене жене Алексе Милића
из Камбелеваца
[Ја подуни ветре горјанине]
Ја подуни ветре горјанине,
те олади цареву гарију!
На гарију мома болна лежи,
њу ми чува црна Арапиња,
ваздан чува, ваздан Бога моли: 5
„Дај ми, Боже, здравје на девојћу,
да ју водим у арапску земљу,
да ју учим арапсћи да оди,
да ју учим арапсћи да вреви!"
Девојћа је сама себе клела: 10
„Дај ми, Боже,још потешку бољку,
да не идем у арапску зевњу,
да не учим арапсћи да одим,
да не учим арапсћи да вревим,
нело да си у мој крај уђинем!" 15