Јао жено, изједе ме вук!

Био један човјек, који се свашта бојао. Дође вријеме те се ожени. Једне вечери некако му остане прстен с руке у авлији, па не смијући изаћи сам, да га тражи, рече жени: „а нудер мало изађи”, а жена скочи одма на ноге и пође за њим. Тако идући и тражећи прстен, човјек погледа на мјесец па рече: „Хеј, мјесече, мој сапутниче, доста ти сам се испод тебе нахајдуковао.” Жена то чувши, хтједе му се наругати како није смио сам изаћи да тражи прстен, рече: „да чудна ми вука!” А он чувши да она спомену вука, помисли да је заиста дошао вук у авлију, па брже се окрене, да бјежи у кућу. У тој хитрини стане на мотику, а мотика се успраци и њега држак по глави, пуц! А он се онда раскриви колико га грло доноси: „Помагај жено, изједе ме вук!”

Забиљежио у Љубињу

Стево Ћоровић.

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 1, стр. 15.