* * *
Јадни младожења
Смиље биље, беру л' те дјевојке?
— Мој драгане, што ме брати не ће,
Кад од мене сва гора мирише,
И у гори камен становити[1];
Ка камену јунак жаловити. 5
Сузе рони, а године броји:
— "Ој године, моје негодине.
Ево има девет годим дана,
Што запросили у мајке дјевојку.
Мајка дава[2], а не дава бабо; 10
Дадох бабу небројено благо:
Бабо даде, а не даде мајка;
Мајци дадох чоху недерану:
Мајка даде, а не даду стрици;
Стрицим’ дадох коње оседлане: 15
Стрици даше, браћа не дадоше;
Браћи дадох ноже оковане:
Браћа даше, а не дају стрине;
Стринам’ дадох бурме и прстење:
Стрине даше, сестре не дадоше; 20
Купих сестрам’ сјајна огледала.
И рекоше: дат ће ми дјевојку...
Сад што ће ми врази и дјевојка,
Кад ја јадан нигђе ништа немам?
Рећи ће ми лијепа дјевојка, 25
Да јој купим од саје[3] доламу,
А ја јадан нигдје ништа немам.
|
|
Референце
- ↑ тврд, станован
- ↑ даје
- ↑ од црвене чохе
Извор
Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр. 43.
Босанска Вила 1902., стр. 15.
