Јадна мома
Хучна река струји, жури,
Скока лагана.
Крај ње седи мома — чека
Свога драгана.
Једног дана: у бој треба —
Војно полази;
Одавно је како оде
Још не долази.
Јоште сунце није зашло,
Беше зарана,
Долетеше близу моме
До два гаврана.
И пред њоме — као поклон,
Главе сагнуше,
И с гранчице олистале
Тужно гракнуше:
„Ми идемо из далека
Лета журнога,
Весници смо — јадна момо,
Гласа тужнога.
Грозне туге, од ње кам би
Мекши постао:
Твој је драган на бојишту
Мртав остао.
Сви за краља — у редове
Бојне стадоше;
Бој се заче, храбри синци
Храбро падоше".
Тужни гласи, ах, у срце
Мому текнуше;
Уздрхтале груди њене
Болно јекнуше:
„Проклет био грозни краљу!“
Клетва захрли.
Скочи доле — бистра река
Мому загрли.
1893 г.
