Јадна мома
Писац: Коста Абрашевић



* * *


        
Јадна мома

Хучна река струји, жури,
    Скока лагана.
Крај ње седи мома — чека
    Свога драгана.

Једног дана: у бој треба —
    Војно полази;
Одавно је како оде
    Још не долази.

Јоште сунце није зашло,
    Беше зарана,
Долетеше близу моме
   До два гаврана.

И пред њоме — као поклон,
   Главе сагнуше,
И с гранчице олистале
   Тужно гракнуше:

„Ми идемо из далека
   Лета журнога,
Весници смо — јадна момо,
   Гласа тужнога.

Грозне туге, од ње кам би
   Мекши постао:
Твој је драган на бојишту
   Мртав остао.

Сви за краља — у редове
   Бојне стадоше;
Бој се заче, храбри синци
   Храбро падоше".

Тужни гласи, ах, у срце
   Мому текнуше;
Уздрхтале груди њене
   Болно јекнуше:

„Проклет био грозни краљу!“
   Клетва захрли.
Скочи доле — бистра река
   Мому загрли.

1893 г.


Извор


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Абрашевић, умро 1898, пре 126 година.