Ђул-Хатема млада

На Фетији високој махали,
Бијели двори бербер Салих аге,
У њим' расте Ђул-Хатема млада.
Ја каква је, весела јој мајка!
Вита стаса, а танана паса, 5
Чело јој је алтун хамајлија,
Обрвице с мора пијавице,
Трепавице крила ластавице,
А два ока, два врела студена,
Два образа, два ђула румена, 10
Уста су јој кутија шећера,
Ситни зуби дизије бисера,
Вр’једе руке шехер Бања Луке!
Њу ми гледа Топчагићу Бего.
У добро се вр’јеме загледали: 15
У прољеће, у најљепше доба,
Кадно цвате јавор и јабука,
Кадно расте трава на завојке,
Као дојке у дилбер дјевојке.
Гледаше се три пуне године, 20
Једно другом тврду вјеру дали.
Кад четврта година настала,
Запроси је Топчагићу Бего,
Препроси је из Замлаза Аљо.
Дадоше је и не казаше јој, 25
Вјенчаше је и не питаше је.
Сузе рони Ђул-Хатема млада,
А све жали Топчагића Беге.
Кад је прошо један мјесец дана,
Књигу пише Ђул-Хатема млада, 30
Па је шаље Топчагићу Беги:
„Мореш ли ме пребољети, душо?
Јер ти знадеш и очима видиш,
Да су мене у несрећу дали,
Црне ми се оча помутиле, 35
Све ронећи сузе низ образе!"
Књигу учи Топчагићу Бего,
Књигу учи, а сузе прољева.
Отписује Топчагићу Бего:
„Срце душо! Ђул-Хатема млада, 40
Никад тебе пребољети нећу!
Како су те у несрећу дали,
Нисам метно рахра на алата,
Ни обуко свилене доламе,
Нит' сам шето друмом, ни сокаком, 45
Знади, душо, да те виђет нећу."
Једно јутро Ђулка уранила,
Она шеће по мермер хајату,
Она шеће, а плећима креће!
Њу ми гледа из Замлаза Аљо, 50
Па је њојзи тихо говорио:
„Срце, душо, Ђул-Хатема млада!
Од кога си, душо, научила
Тако шетат и плећима кретат?"
Проговара Ђул-Хатема мрлада: 55
„О, бога ми, из Замлаза Аљо!
Кад ме питаш да ти право кажем,
Кад сам била у свог милог бабе,
У свог бабе, бербер Салих аге,
'Вако шеће, Топчагићу Бего, 60
’Вако шеће и плећима креће,
Од њега сам млада научила."
Мучно бјеше из Замлаза Аљи,
Удари је руком по образу,
Колико је лако ударио, 65
Три јој б'јела зуба испанула.
Разљути се Ђул-Хатема млада,
Она оде своме милом баби,
Своме баби, бербер Салих аги.
Није прошло једна хефта дана, 70
Аљо зове Ђул-Хатему младу:
„Хајде кући, моја вјерна љубо!"
Одговара Ђул-Хатема млада:
„Нећу, богме, из Замлаза Аљо!
Вољела бих у воду скочити, 75
Нег' се твоме двору повратити."
Разљути се из Замлаза Аљо,
Па он пусти Ђул-Хатему младу,
Аљо пусти и вјенча је Бего.
Поручује Топчагићу Бего, 80
Поручује из Замлаза Аљи:
„Хвала теби, из Замлаза Аљо,
Кад ми 'вако ти поклони злато,
А да си је за благо продав'о,
Од мене би много уз'о блага, 85
Од свег' блага, више ми је драга!"



Референце уреди

Извор уреди

Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 609-611.