Ђерзелез Алија (Зеница)

Пише књигу Тукунлија бане,
Пише књигу до Стамбола града,
А на руке цару од Стамбола:
Чу ли мене честит падишаху!
Смакни мени Ђерзелез Алију
И пошаљи Алијину главу,
И његова дора од мејдана,
Низ дората двије бреше мале
И његову бријеткињу ћорду;
Ево теби ђемија од злата,
На ђемији од злата џамија,
И ево ти чоха венедичка,
Што Стамболу море бити твоме,
Твом Стамболу за седам година;
И ево ти бјелица пшеница,
Што Стамболу море твоме бити,
Чуј ме, царе, за седам година!”
Сада види цара од Стамбола,
Што покупи четр’ест везира,
Све везира царскијех муртата,
Све им царе по истини каже.
Шта му рече четр’ест везира:
„Султан царе свечево кољено!
Пиши књигу Босни каловитој,
Право здраво до шехер Травника,
Ондје сједи хоџа Ћуприлија,
И до њега Ђерзелез Алија;
Нек’ погуби Ђерзелез Алију,
Нек’ пошаље Алијину главу
И његова дора од мејдана
Низ дората двије бреше мале,
О дорату бријеткињу ћорду!”
Цар послуша четр’ест везира,
Па написа књигу шаровиту ;
Оде књига Босни каловитој,
Куд год иде, до Травника сиђе,
И у руке хоџи долазила.
А кад хоџа књигу погледао,
Све је учи, грозне сузе љева,
Стачу му се низ бијелу браду,
Кајно бисер низ бијелу свилу.
До њег сједи Ђерзелез Алија:
„Давори се хоџа Ћуприлија!
И до сад су наме долазиле
Од нашега стола и Стамбола,
Од нашега цара честитога,
Никад н’јеси грозних суза љево!”
Проговара хоџа Ћуприлија :
„Грдна рано, Ђерзелез Алија!
Ево мени катул-ферман дође.
Да пошаљем осјечену главу,
Осјечену главу Алијину
И твог дора, коња од мејдана,
О дорату двије. бреше мале,
Низ дората бријеткињу ћорду.
Хајд Алија својој б’јелој кули,
Мени жао тебе погубити,
Немој мени амо долазити,
Док не прође недјељица дана.”
Оде Але својој б’јелој кули.
Нуто брате Ћуприлић везира,
По свој Босни књиге растурио:
„Бујур амо, по Босни јунаци!
Добро ће вас везир даровати,
Неком ата, некоме парипа!”
И сакупи по Босни јунаке,
Па на поље везир излазио,
Разређива по Босни јунаке,
Све разгледа Алиј’ну прилику;
Сву је клету Босну претурио,
Ал Алији не нађе прилике.
Ни то вр’јеме за дуго не било,
Даде му се нешто погледати,
Кад погледа камену ћуприју,
Али стоји један серхатлија,
Вас у срми и у чисту злату,
За пасом му двије бреше мале,
Обје мале без кремена пале,
Око њега бријеткиња ћорда,
На рамену везена шешана,
Уз њег стало до осам момака,
Ето право стали подвиш руке
Кад то виде Ћуприлија хоџа:
„Грдна рано, Ђерзелез Алија!
Међер тебе данас нигдје нема
У свој Босни и Херцеговини!”
Проговара Ђерзелез Алија:
„Ево мене уз твоје кољено!”
Кад погледо хоџа Ћуприлија:
Баш бих реко те бих се заклео,
Да је један, обадва ми св’јета!
Шта зарече хоџа Ћуприлија
И он шаље лале и мухзуре:
„Мудро хајте оном серхатлији,
Погуб’те му са рамена главу,
Донес’те ми осјечену главу!”
И одоше каменој ћуприји,
Погубише са рамена главу,
Донесоше осјечену главу,
Кад угледа Ђерзелез Алија,
Тад он цикну кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица:
„Да сте мене, Бог до, погубили!
То је сестрић, а бег ми Љубовић,
Таког бега у свој Босни нема!”
Проговара хоџа Ћуприлија:
„Од те кајде не имаде фајде,
Већ ми хајде опремај дорина!
Дората ти подметнут’ не могу,
Јер ти дора нема у Турака.
Ни у влашких свијех седам краља!
Низ дората двије бреше мале,
О дорату бријеткињу ћорду!”
Скочи Але на ноге лагухне
Куд год иде, кули долазио,
У подруме своје улазио,
И дората тимар учинио.
Кад на њега такум ударио,
О дорату бреше објесио,
Низ дората бријеткињу ћорду,
Проговара косату дорату:
„Не дај себе, доро, одводити!
Не дај колан себи притезати!”
Натакоше дванаест јулара,
Поведе га дванаест Турака,
Удари га Але по сапима:
„Хајд’ дорате у сто добрих часа!”
Двије виле у грив’ запјевале.
До по поља дора доводили.
Ну дората, соколовог крила!
Стаде им се доро отимати,
Истрга им дванаест јулара,
Па се био дорат повратио,
Па долетје својој б’јелој кули.
Сакрио се Ђерзелез Алија,
Да не гледа на очима јада,
Па га тражи хоџа Ћуприлија,
Налазио Ђерзелез Алију:
„Хеј Алија, турски бајрактаре!
Ваља дору до Стамбола сићи!”
Алија га опет опремио,
Устакоше осамн’ест јулара,
Одводи га осамнаест људи;
Куд год ишли, до Стамбола сишли,
Предадоше цару честитоме,
Царе свога Ибрахима виче:
„Ид’ опреми шесет бајрактара,
Да одводе косата дорина
И да носе осјечену главу.”
И одоше људи преко мора,
Преко мора четр’ест конака,
Предадоше Тукунлији бану,
Проговара дели Ибрахиме:
„Чу ли мене Тукунлија бане!
Дај нам сада царско дуговање!”
Шта зарече Тукунлија бане:
„На дер теби књигу шаровиту,
Па је цару подај од Стамбола;
И цар јесте, ама мудар није!
Откуд мени од злата ђемија,
На ђемији од злата џамија?
Откуд мени чоха венедичка?
Што Стамболу море бити граду,
То Стамболу за седам година?
А откуд ми бјелица пшеница,
Да Стамболу море били ц’јелу,
А за седам пунијех година!
Вен нек иде из Стамбола града,
Оно ми је моја дједовина,
Ја нек мени на мејдан изађе.”
Шта зарече дели Ибрахиме:
„Није ласно цару порекнути!”
Нуто вид’те Тукунлије бана,
Намигује на своје солдате.
Мудар је се Ибро задесио,
Па је своје поводио друштво,
И ђемију јунак ујагмио,
Салазио столу и Стамболу,
Па је цару књигу поткучио,
Царе њему књигу прихватио.
Већ кад види, шта му књига каже,
Он сакупи четр’ест везира,
Све везира, све царских муртата,
Све им каза, што је и како је.
Шта зарече четр’ест везира,
А четр’ест царевих муртата:
„А ти хајде ћаби и Медини,
Па ти пртљај честит падишаху,
Да не д’јелиш јуначка мејдана.”
То рекоше цареви везири.
А да видиш софте из медресе!
Па им каза хале и ахвале
Све им каза, што је и како је.
Шта рекоше софте из медресе:
„Султан царе свечево кољено,
Не остављај ти Стамбола свога,
Веће тражи тешка џебелију,
Нека за те на мејдан изађе,
Нека с њиме мејдан подијели.”
Послуша их царе од Стамбола,
Поче тражит тешка џебелију,
Све га тражи, наћ га не могаше.
Шта му веле софте из медресе:
„Пиши књигу Босни каловитој,
А на руке хоџи Ћуприлији,
Нек ти тражи тешка џебелију:
Брез Бошњака не има јунака.”
Нуто, брате, цара од Стамбола,
Гдје написа наму шаровиту,
Додаје је своме Ибрахиму:
„Јаши Ибро шарца од мејдана,
Право здраво, Босни каловитој,
Гони коња до б’јела Травника,
Подај наму Ћуприлић везиру,
Нека тражи тешку џебелију!”
Оде Ибро Босни каловитој,
А од Босне до шехер Травника;
Ибро дође Ћуприлић везиру,
И предаде књигу шаровиту.
Па се Ибро натраг повратио,
Оде Турчин до Стамбола б’јела.
А гле брате хоџе Ћуприлије,
Гдје он зове Ђерзелез Алију:
„Није л’ гарјет Ђерзелез Алија,
Да ми мореш до Стамбола сићи,
Од Стамбола Тукунлију бану,
И за цара на мејдан изаћи,
С Тукунлијом мејдан под’јелити?”
Проговара Ђерзелез Алија:
„Да ме н’јеси раставио с дором,
И да су ми моје бреше мале,
Бријеткиња још да ми је ћорда,
Ја бих сашо Тукунлији бану,
Да је диго ц’јеле регименте,
Ја бих њима на мејдану стао!”
Шта зарече хоџа Ћуприлија:
„Хајд’ Алија у подруме моје
Ти избери коња од мејдана,
Узми пушке, које су ти драге!”
Проговара Ђерзелез Алија:
„А Бога ми, хоџа Ћуприлија!
Ти не имаш коња за Алију,
Ни за мене, нити за мејдана,
Нити имаш коња ни пушака.”
Па он скочи на ноге лагухне,
Па он оде својој кули б’јелој,
За рогом му нешто сабље било,
За ту сабљу био прихватио,
А на раме торбу струњавицу,
Па се јесте хоџи увратио,
И с хоџом се својим халалио,
Па он оде земљи по ћенару,
Не хтје отић’ до Стамбола б’јела,
Веће оде право Тукун бану,
А кад дође кули и авлији,
Код капије тридесет Маџара.
Хоће Турчин у бијелу кулу
Што му не да тридесет Маџара
Расрди се Ђерзелез Алија,
И разбаца тридесет Маџара,
Па униђе у бијелу кулу,
Узе мјеру у десницу руку,
Па му мјери пребијелу кулу.
Кула била нова начињена;
Куне Турчин: „Црн им образ био!”
Кад то види тридесет Маџар,
Тукунлији говорили бану.
Бан га зове на бојали кулу,
Њему Турчин јесте долазио,
А пита га Тукунлија бане:
„Оклен јеси, фисан Маџарине?
Оклен јеси, оклен те имамо?” —
„Одовуд сам врло из далека,
Оног бана, од Алата града!
Па ти мјерим пребијелу кулу,
Јер си бане ти на мани врло,
Ружно ти је кула саградена.”
Проговара Тукунлија бане:
„Јесте л’ чули у Алату граду,
Да сам турског преварио цара,
Предобио Алијину главу,
И његова дора од мејдана,
О дорату двије бреше мале,
Низ дората бријеткињу ћорду?”
Шта зарече Ђерзелез Алија:
„Јесте чуо бане од Алата,
Погледа те, да му сведеш дора,
Осејирит дора од мејдана!”
Проговара Тукунлија бане:
„Ево данас два равна мјесеца,
Како јесам коња задобио,
У подруме топле уводио,
И свезо му осамн’ест јулара,
Још ни једног одр’јешио н’јесам,
Не да дорат себи долазити,
Чифтом бије, да очи избије;
Давно бих га њему доводио.
Ја сам даво стотину дуката
Ко ћ’ одр’јешит осамн’ест јулара,
Ко ће мени напојити дора,
До студене воде доводити;
Нико не ће дору долазити.”
Проговара Ђерзелез Алија:
„Ја ћу свести до воде дората,
Саводити, па га напојити.”
Проговара Тукунлија бане:
„Ево теби двјеста маџарија,
Ако коња до водице сведеш;
Доведеш га мојој б’јелој кули
Ја ћу тебе себи прихватити,
Ја ћу овдје тебе оженити,
Покрај себе начинити кулу.”
Нуто брате Ђерзелез Алије!
Гдје он скочи на ноге лагухне,
Па он сађе у мермер авлију,
Са авлије до подрумских врата,
Па униђе коњу дебеломе.
Нуто види коња од мејдана:
Из ноздрва бију пламенови,
Окреће се с десна на лијево.
Гле Алије, весела му мајка!
Свом дорату турски проговара,
И дорат га био препознао;
И он дође до коња дорина,
Одр’јеши му осамн’ест јулара,
Изведе га под бијелу кулу,
Заложи га решмом позлаћеном,
Приведе га бињекташ камену,
„Аллах”, рече, посједе дорина.
Мили Боже, шта му доро ради!
Све ћефенке крши од дућана,
И од кула стрехе попадале,
Све га гледа мало и велико,
И на њему харнога јунака
Па се крсти и с десна и с л’јева,
Па се чуде коњу и јунаку.
Он га стјера до воде студене,
Гонио га, па га напојио.
Не хтје ићи до банове куле,
Већ он оде уз поље зелено,
Брез промјене четири сахата,
Па је онда заставио дора,
Па дорату тихо говорио :
„Еј коњицу соколово крило,
Није нама вакта полазити!”
Па дорина повратио свога
Дотјера га до банове куле,
Па га свеза у топле подруме,
Пио, јео, за недјељу дана,
Мили Боже чуда великога!
И за тиме полазили цркви.
Проговара Тукунлија бане:
„Чули мене фисан Маџарине,
Де зајаши дора од мејдана,
И ја хоћу вранца од мејдана,
Да идемо до бијеле цркве!”
Када цркви били долазили,
Проговара Ђерзелез Алија:
„О ђидија Тукунлија бане!
Цар ти посло тешка мејданџију,
Ово ти је царски мејданџија
Овдје ћемо мејдан подијелит’!”
Па се маче, у дората таче;
Мили Боже на свему ти хвала!
На њему се огањ проломио.
Сада види Тукунлија бана,
Гдје побјеже на коњу гаврану,
Плахо гони пољем зеленијем,
И за њиме Ђерзелез Алија,
Мало гони, бана брже стиже,
Жива га је Але ухватио,
Свукао га, са коња гаврана,
Свезао му руке наопако,
Усади га на коња дорина,
Утеже га око свог дорина
И он скочи, на дората сједе,
А одлетје вранац од мејдана.
Одлетио пребијелој кули,
А Алија земљи по ћенару.
Куд год иде, до Стамбола сиђе.
А кад доде до цареве куле,
Потеже му свилене дизгине,
А подмеће казан-бакрачлије,
Добар му се дорат покупио,
Па искочи на дивхану царску,
Турчин скочи са коња дората,
И он цару оде у одају
У чизмама и у калчинама.
Проговара царе од Стамбола:
„А Бога ти турска серхатлијо!
Оклен ли си, од кога ли града?”
Проговара Ђерзелез Алија:
„Ја сам теби с Босне каловите
Од онога од шехер Травника,
И онога хоџе Ћуприлије,
Он је мене довлен опремио,
Да ја за те под’јелим мејдана.”
Кад то чуо царе од Стамбола:
„Хеј аферим, Ђерзелез Алија,
Једног смакох, бољи ми је осто!”
Ну Алије, весела му мајка!
Он отвори од одаје врата,
Па показа Тукунлију бана:
„Ено теби Тукунлије бана!”
Кад то видје царе од Стамбола,
Том се царе врло зачудио:
„Већ чу ли ме Ђерзелез Алија,
Ишћи брате, што је теби драго,
Вољ’ ти какву земљу и градове!”
Проговара Ђерзелез Алија:
„Не ћу теби земље ни градова,
Немој данас мени прикратити,
Шта урадим по Стамболу твоме,
А управу Ћуприлији подај.”
Томе царе намах кајил био.
А гле оног Ђерзелез Алије,
Гдје он скочи на ноге лагухне,
Прихватио бријеткињу ћорду,
Погуби му четр’ест везира;
Док му један сједи у буџаку,
Полетје му Ђерзелез Алија,
Да и њему одсијече главу.
Кад то види царе од Стамбола,
Под ћурак га себи прихватио,
Па говори Ђерзелез Алији:
„Не сијеци ако Бога знадеш!
Не сијеци мојега имама,
За њим клањам два’ест годин’ дана!”
Сад да видиш Ђерзелез Алије!
Баци сабљу на одају клету,
Па папучу узео имаму.
Кад расклопи Ђерзелез Алија,
Штоно било турскијех ајета,
Под папучу свију их турио.
Проговара Ђерзелез Алија:
„Султан царе, свечево кољено!
Ето твога мухур-сахибије,
За њим клањаш два’ест годин’ дана,
Баци ми га амо на одају!”
Одбаци га царе од Стамбола,
Прихвати га Ђерзелез Алија,
А полетје од бедрице ћорда,
Скиде њему са рамена главу.
Од главе му каук полетио,
Из каука крсти позлаћени,
А и оне ситне медунице.
А чуди се царе од Стамбола,
Добро царе Ала даровао,
Даде њему хиљаду дуката
Опреми га Босни каловитој.