5
Ђевојка и цар
У Ивана и у Радована
У њи јесу на гласу ћевојке:
Бан Марија, и бан Анђелија!
Њи ми просе све четири стране:
Прво проси Краљевић у Марко;
А друго је Војводићу Јанко;
А трећи је Реља од Пазара;
А четврти господине Павле.
Кад је Мара бесјед саслушала:
„- Ја ћу бити господина Павла."
Кад је Пајо бесјед саслушао,
Он ми куми Краљевића Марка,
А прикумка Војводића Јанка,
А ђевера Рељу од Пазара.
Вако браћа Мару сјетовала:
„Ој Маријо! сестро најмилија,
„Када дођеш според Цариграда,
„Гледаће те све цареве слуге;
„И сам царе гледаће с чардака;
„И царићи са драгог' камена;
„A царица са сребрнин врата;
„Носиће ти једну купу вина.
„Ти њој реци: фала госпо нашa!
Нисам вина од постанка пила.
„Пушта вијенце низ бијело лице,
„Русу косу коњи до струмена.“
Тад се свану и ограну сунце,
И сватови дома полазише,
И са собом Мару поведоше;
Па кад били според Цариграда,
Гледаше их све цареве слуге,
И сам царе са доњи чардака,
И царица са сребрни врата,
А царићи са драгог' камена.
Носише јој једну купу вина.
- Фала, фала , драга госпо наша,
- Нисам вина од постанка пила.
- Пусти вијенце низ бијело лице,
- Русу косу коњу до струмена. -
Али виче царе господине:
„Ко је ђевер лијепе ћевојке,
„Нек се склања, нек се мање сјаји,
„Ево ми се слуге помамиле,
„Готов сам се и сам помамити,
„И готов сам дворе развалити."
Али виче господине Павле:
„„Ко је ђевер лијепе ђевојке,
„„Нек отклања, нек се више сјаји:
„„Не би-л нам се царе помалио,
„„И не би ли дворе развалио-""
Пуче пушка врху Цариграда,
Те погоди господина Павла!
Рањен Пajo на земљицу паде,
Пajо паде, а Мара допаде:
„Јао! Пајо, моје жарко сунце!
„Л'јепо ти ме обасјало бјеше,
„Ал' ми брже за горицу зађе;
„Црне очи што ме не гледате;
„Б'јеле руке што ме не грлите;
„Медна уста што ме не љубите
„Као синоћ у мајчину двору.
Рањен Пајо с душицом се бори
– С душом бори а љуби говори:
„„Љубо моја, питома ружице!
„„Л'јепо ти се беше расцвјетала,
„„Ал' те Пајо мирисати не ће.""
То нзусти а душицу пустн.
Трже Мара ножка од појаса,
Па удари себе у срдашце,
Мртва паде поред свога Паје!
Ту два гроба напоредо бише:
Из јунака јавор дрво расте,
Из ђевојке винова лозица.
Лозица се око бора вила,
Као свила око груде смиља.
Око њих ми шанце ископаше,
И у шанце воду наведоше;
Око гроба клупе саградише,
Око клупа воће посадише.
Ко је жедан нека се напије,
Ко је гладан нека воће ије,
Ко је труђан нека одпочива,
Нек спомене крваве сватове.
