Ђак и свети дух

          Некакав ђак богословац у вријеме вакација пође у Млетке да види, јер није никада био прије, али на његову жалост није знао ни ријечи талијански, но нешто мало латински. Нађе себи конак у једној гостионици; па кад један дан било при обједу, види да некаквоме непознатоме изнесе гостионик голуба печена посута некаквом Фином густом чорбом, те му се врло допадне, и служитељу учини знак прстом на онога голуба, а други знак у своја уста. Служитељ потрчи те му донесе читаву једну кокош, јер му се учини да је био упрљо прстом на кокош која је такође у онај пар на трпези била пред једним другим. Ђак се наљути што не зна талијански, а не зна како би се боље изразио, него окрене латински ономе служитељу: Нихи галинам домино! его церкарум спиритус санктус.[1] Насмија се момак, дошјети се и донесе му голуба, а ђак од радости: Сик — сик — сик сик.[2]

РеференцеУреди

  1. Т. ј. не тражим ја господине, кокошку, него духа светога.
  2. Т. ј. тако, тако — тако.

ИзворУреди

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 115.