Отворите главни мени
XXII
Писац: Јован Јовановић Змај
Ђулићи



Видиш, сад сам дошô к теби,
Да ми сине рујна зора,
Ал’ залуду, душа ј’ моја
Отрована од сумора.

Не дај мени своје руке,
Куд ћеш у мрак срцем голим,
Окрени се, стегни срце,
Заборав’ ме, ја те молим.

Виш, ја нисам никад плакô,
Ја сам гутô сузе своје, —
Горке сузе, бујна река,
Потопиће нас обоје.

Не дај мени своје руке, —
Малена си, невина си...
Мени дођу страшни часи,
Дан ми смркне, свет с’ угаси.

Па из пакла муне сумња,
А кад она на што сине —
Страхота је онда видет’
Љубав, веру и врлине.

У тој тмини, грозотини,
И тебе би боли стисли;
А ја можда, што још никад,
Изрекô бих црне мисли,

Изрекô бих, где се очај,
Где се живот смирит’ може —
А ти, душо, безазленко...
Ох, сачувај, благи Боже!

ИзвориУреди

  • Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 198-199 , Матица српска, Нови Сад.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 115 година.