Отворите главни мени
XLIX
Писац: Јован Јовановић Змај
Ђулићи увеоци



Лепо ли ми описујеш
Оно дивно, силно море,
Кад маина дланом меким
Разглади му с чела боре.

Па још ноћца кад заплави,
Па затрепте звезде мило, —
А теби се тако чини,
Да се море с небом слило.

Оно море, што кад рикне,
Задршћу се даљни краји. —
Та страхота даклем уме
Да се стиша и затаји!

Ко га гледа, не би рекô
Кол’ко с’ у њем мртвих снова,
Кол’ко с’ у њем изгубило
Жеља, нада и бродова.

Ох, причај ми, причај јоште —
Груд се моја од тог шири,
Даклем море, силно море,
Тако уме да се смири!?

Аој, Боже свемогући,
Молим силу твоју јаку,
Дај и мени — мојој души,
Површину барем таку.


  • Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 322-323 , Матица српска, Нови Сад.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 115 година.