Vilo, ka s' u gizdah moj dičan vinačac,
Lipša ner u zvizdah pun jasan mjesečac,
ja, tvoj se zovući, sam sebi zavidim
Najliše budući tuj gdi te uzvidim.
Od nike ljuvezni uzigrav srdačce 5
Veselo uzbijesni cić tebe, sunačce.
Rečem jur, tko veće blaženi na sviti
Može se od sreće kako ja dičiti?
Evo lipa vila pribilja od snijega
K sebi me primila, ljubeći vrh svega! 10
Tko bude nje sužan, blažen se taj pravi,
Da tko je s njom združan, zač da se ne slavi?
Aj blažen sud oni i ures od zvizda,
Ki mene pokloni i na tvu vlas izda.
Da je meu sve tî dan zlamenit svitlostju, 15
Kad, vilo, ja t' bih dan sa svomzi mladostju.
Jur cvitjem da žene čestiti stupaj moj,
Ki proni tuj mene na rajski pozir tvoj.
Rajski taj put vinu travom se zeleni,
Najpri gdi prominu mene stril ljuveni. 20
Sve muke čestite i suze ke prolih,
I sve što krozi te tužan se ja bolih!
Ah, da bi blaženi svi gorki uzdasi.
Kima plam \uveni me prsi zajazi!
Blaženo vidinje, kad te najpri vidih, 25
Blaženo želinje u kom te ja slidih!
Slavno sve još budi ublidiv što sahnuh
I kroz te zlo svudi trudiv ne odahnuh.
Blaženo toj vrime, ka trajali za milos,
Služiv na tve ime sa svu mu usilos. 30
Sinula noć svaka kako zrak sunčani,
Koju bdih bez sanka ištući lik rani.
Čestite još, vilo, pisni ke govorih
I svako još dilo ko tebi satvorih!
Blaženo strpljenje na daždu i zimi 35
Za tvoje ljubljenje, ma mlados ko primi.
Ar nitkor još toli čestit na svit ne bi,
Kako ja pokoli u milos bih tebi.
Najliše kad združan bih s tom, gospoje,
Ja, ki t' sam svim sužan mladosti sve moje! 40
