Slavju koji s milim pjesni
glasiš da je svrha zime
i da veće pride vrime
od veselja i ljubezni.
Spijevaš jer led budi prođe, 5
ki neredno sve haraše.
a žudjeni dni postaše
gdi prolitje drago dođe.
Svitu novu kripos dava
zlato sunce, mùčî more, 10
stječu novo listje gore,
polja travu, cvijetje trava.
Sad živuće sve stvorenje
ljubav ćuti u radosti,
ter uzbjesni od sladosti 15
gorko dubje i kamenje.
A lje ona, ku obljubi
duša moja, tvrda stoji,
tvrdu studen sama goji
s kom ljuvena sila gubi. 20
Ti si mnokrat biglišući
ustavil se s tvojom drugom,
čuvši mene, smućen tugom
tužbe moje slišajući.
Nije da bi u koj scjeni 25
tužba moja, neg sva gine;
žestočije gvozdja i stine
nje su prsi protiv meni.
Venem, ginem, kopnim, sahnem,
nigdi lika ne nahodim, 30
ter sva pusta mjesta ohodim,
da se istužu, da odahnem.
Vil proć meni stoji gnjivna,
neće govor moj da čuje,
neg sve uši zatiskuje 35
i odvraća lica divna.
Zatoj tako vik čes prika
tvoga mira ne prikrati!
tako t' dano pripivati
s tvojom dragom tač do vika! 40
Ti za milos k njoj poleti,
ter običaj tvu slideći,
jasnim glasom žubereći,
htij joj riječi ove rijeti:
„Jedan koga zamamiše 45
tvoje dike, mira ne ima,
nikad ne da sna očima,
vazda plače i uzdiše.
Bdeć u tuzi noći traje,
u žalosti dni provodi, 50
dalek ljudske družbe hodi,
svoje boli naricaje.
I u svaku rič ku reče,
sveđ otajni uvjet njeki
spomenuje, ki zloreki 55
smete hinac i poreče.
Jur za jadne strile svoje
smrt pohita da ga rani,
a on sili toj se brani,
nazivajuć ime tvoje. 60
Zač imena slados tvoga
toliku mu kripos dava,
da se moći odrvava
tač poraza usionoga.
Lje ga život veće mrzi 65
gdi ne može trpjet truda,
i pustiće, da smrt huda
podere mu duh iz prsi.
Nije dosti da pogine
u najljepšu svoju mlados; 70
pokaži mu licem rados
i odždeni smrtne tmine.
U ljubavi sve sad gori,
razbludno je primaljetje,
svud je rados, niče cvijetje 75
i topi se snig na gori.
I ti reci, da vrućimi
on uzdasi led rastopi,
ki ti srce sve priklopi,
ter ljuveni plamen primi. 80
A ne budi tač nemila,
na njega se već ne gnjivaj,
od mladosti dni uživaj,
koji bježe kako strila".
Ter kad sve toj dogovoriš, 85
milos pitaj, slavju mili,
jer me ote smrtnoj sili
ako milos ku izdvoriš.
Jaoh, što mislim? što li činim?
zaman pomoć svud vapijem, 90
po pržini morskoj sijem,
vjetar opteć mrižom scinim.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 243-244.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
