PJESAN 178
Koliko godiš jes, moj cvite naj draži,
And'jelski tvoj ures da život moj praži;
jošte ti nie dosti, ma vilo gizdava,
da gorke žalosti lipos mi tva dava,
neg činiš svaki čas, jedina gospoje, 5
da kopnim kako mraz prid suncem ja stoje.
Ne moj me toliko moriti nemilo,
jedina ma diko, gizdava ma vilo;
ako znaš, da služba moja ti jes virna,
ne čini, da tužba cvili me nemirna. 10
Toj li ti nie milo služenje me virno,
čin' da je, ma vilo, srdačce tve mirno;
a mene ne gledaj neg tvoj mir i pokoj,
prieku mi smrt zadaj, a smiri ures tvoj.
Toj li me za roba hoc' uzet' i slugu, 15
ja neću do groba služiti vil drugu.
Za toj me pomili, ali mi smrt zadaj,
drag džilju pribili, tve srce već ne taj.
