Otmica
Dušo Mare, jabuko rumena,
dušo Mare, ja umirem za te,
a ti ne ćeš da pogledaš na me,
na me, Mare, i na konja moga.
Već sam svoje grlo izderao, 5
od kitare žice pokidao
i svoga sam konja umorio,
jašuć, dušo, oko dvora tvoga.
Za to mi se ma i malo haje,
samo, Mare, da bis moja bila«. 10
Sunce zađe, oko sela sađe,
svaki junak domu svomu pođe,
niki k majci, a niki k ljubovci,
niki k bratu, a niki k sestrici,
niki k dragoj svojoj virenici. 15
Junak Ive nema komu poći,
on za Marom pođe do na dvore.
Al je Mari Bog i srića dala,
pri Ivana ulize u dvore;
za sobom je vrata zatvorila, 20
al za dvorom mlađahan Ivane.
Svu noćcu je tiha rosa pala,
na Ivanu ništa ne bijaše,
nego samo tanana košulja,
a pod vratom svilena marama, 25
jedva biše zore dočekao.
A kad zora bilim danom dođe,
zove majka dragu kćerku svoju:
»Ustaj, Mare, draga kćeri moja,
druge tvoje otišle na vodu, 30
ti linčariš u mekome perju«.
Kade Mare majku razumila,
hitreno se na noge skočila
i vazima vidro okovano,
zatim grede otvoriti dvore, 35
kad provislo vidru zazvonilo,
Ivanu je srce uzigralo.
Kad je Mare dvore otvorila,
al za dvorom mlađahan Ivane.
Dobro mu je jutro nazivala, 40
a on njoj ga zdravljem odvraćao:
»I ti zdravo, Mare, dušo moja,
hoćeš, Mare, da ti družba budem,
do na vodu i s vodice na se?«
Ivanu je Mare besidila: 45
»Hvala tebi, mlađahan Ivane,
druge moje davno su na vodi,
oni hoće meni družba biti,
na vodici i s vodice na se.«
Al se Ivo Mare ne hajaše, 50
nego za njom do na vodu pođe.
Kad su došli na Dunaj, po vodu,
besidi njoj mlađahan Ivane:
»Dušo, Mare, napoj konja moga,
ja ću tebe kada budeš moja«. 55
Kad Ivana Mare razumila,
puno vidro vode zahitila,
i dobra mu konja napojila,
još drugami Mare besidila:
»Hajdmo s vode, drage druge moje, 60
karat će nas naše mile majke,
da smo puno, na Dunaju stale«.
Drugarice Mari besidile:
»Hajdi s bogom, Mare, drugo naša,
nismo, draga na vodici našle, 65
kako ti si, drugarice naša!«
Kad je Mare druge razumila,
vazme vidro svoje okovano
i otide bilom dvoru svomu,
a za njome mlađahan Ivane. 70
Kad je Mare blizu dvora bila,
besidi njoj mlađahan Ivane:
»Dušo, Mare, đaj mi se napiti,
teška me je žeđa obujala!«
Tiho mu je Mare besidila: 75
»S dobre volje, mlađahan Ivane«,
pokloni mu vidro okovano.
Ive gleda mlađahnu divojku,
a ne gleda ni vidro, ni vodu;
hvata Maru priko tanka pasa 80
i meće je prida se na konja
i ubigne bilu dvoru svomu.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
