Pokli se odili
od mene daleče, prijatelju moj mili,
vjetri te i more svud zdravo nosili.
Boles, ka svijes mi ubi,
sve bi rek, da veli: stvar, koja se ljubi,
kada se odijeli, polu se izgubi.
Viđu sad, da duša
na svitu ovomu ino vik ne kuša
razmi jad, kim naš sluh smetno se zagluša.
Pravo ti sad velju,
er bez tve prijazni, prijaznivi prijatelju,
malo se viku ja z druzima vesel'ju.
Ti s' hrabren u boju,
a na tvu vridnu svis riti ovu dostoju,
da s' velmi nadišal svim dušu svakoju.
Od srca hvaljena
od tvoga pri meni ostaje spomena
i staće pri meni sve vike vremena.
Er ljubav, kome svijes
od mudrih veže se, na grlo moje jes
postavil', dobro znaj, neizdrišan prem tvrd vez.
