Matia i Jeluša
Banjaluko, moj golemi šehru!
Kroza te se proći ne mogaše,
Od piesamah i od tamburanja,
I od liepa gerla Matieva.
Gledala ga Jeluša dievojka,
Pak je svojoj neni govorila:
Vidi neno! liepa junaka,
U našoj ga kraljevini nejma?
Muči kćeri, mukom zamuknula!
Ti si kćeri, roda urokljiva,
Ti ćeš ureć’ liepoga Matu? —
Odma Matu zabolila glava.
Kad je došo k dvoru bielomu,
Svojoj majci tiho govorio:
Gori neno, na gornje čardake,
Onde jesu sedefli sanduci,
U sanducim zelena dolama,
U dolami persten i jabuka,
Podaj mi ga Jeluši dievojki.
To izusti, a dušicu pusti.
To začuje Senjanine Ivo:
Persten daje, svatbu ugovara,
Ova svatba do petnajest danah,
Dok pokupim kićene svatove,
I porežem čohu na dievojku.
Još neprođe ni petnaest danah,
Al eto ti Senjanina Ive;
Sakupio kićene svatove,
I porezo čohu na dievojku.
Povedoše Jelušu dievojku,
Kad su pošli niz to polje ravno,
Kad su došli k greblju Matievu.
Bubnji bubnje a svirale svire,
Govorila sa konja dievojka :
Ah! borati kume i dievere,
Zastavite bubnje i svirale,
Dok prođemo greblje Matievo?
Kad to čuo Senjanine Ivo,
To je Ivi verlo mučno bilo:
On izvadi nože okovane,
Ter on Jeli odsieče glavu.
Leteći je glava govorila:
Volim s’ Matom u zelenoj travi,
Nego s Ivom na mehku dušeku? —
Jelušu su s Matom ukopali,
Kroz greblje jim ruke prometali,
Mati sade vinovu lozicu,
A Jeluši rumenu ružicu;
Kroz greblje jim vodu navratili:
Ko je mlađan nek se ružom kiti,
Nek govori: pokoj njima duši!
Ko je staro, neka grozdje zoblje,
Pak govori: pokoj njima duši!
Ko je žedan neka vodu pije,
Ter govori: pokoj njima duši.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
