Jur po mom htin'ju znaj, vilo, nisam zdrav,
jakin' ona zvir ku rani tvrdi lav.
Toj da t' ja tajim, biserna krunice,
blido i tamno ne taji me lice,
i tužne oči žestoko suzeći, 5
priželjan uzdah iz srca roneći;
ar samo uzdah lik je rani ljuti
od gorke strile ku t' mi srce ćuti.
Krostoj se velmi sâm u sebi stidim,
ter pusta mista po sve strane slidim; 10
a sam se čuvam, tužeći sve g Bogu,
jur svake družbe najveće što mogu,
za skriti uzrok od moje bolezni
ka me je spela cić trudne ljubezni,
na svitlo sunce i bil dan mrzeći, 15
jak noćne ptice tamnu noć želeći,
ku svaka želi ljuvena jur mlados,
jer je otajna pod njom slatka rados.
Nu kad tamna noć prinese san trudnim,
ter ih obujmi pokoj mirom bludnim, 20
sve mukom bude razmi slavic ter ja,
jere cvilimo svu noć bez pokoja.
Ar kad s istoka od zore rumen zrak
počne svitlostju snebivat noćni mrak,
tad tihi slavic najtvrđe uscvili, 25
ter po sve strane tužan glas razdili
cić drobnih ptica ke mu polak puta
s gnizda mlađahtih vazme zmija ljuta.
Tuj mu vas taj lug i dubje i gore
protiv odasvud tužbu k tužbi tvore, 30
a po mom licu suze suzu stižu,
ter oči često k nebesom uzdvižu,
samim uzdahom Bogu se tužeći.
Zač me se, vilo, tač hotje odreći
ter me se toli skoro iznevjeri? 35
Oh, ka tamna čes na te me namjeri!
Proklinem brime i prvi stupaj moj
koji me nanese na rajski pozor tvoj;
proklinem on hip najpri kad te vidih
ter se začudiv s pogledom te slidih; 40
proklinem on stril ki s tvoga pogleda
srce mi rani a nidan lik ne da;
proklinem želju s kojom te obljubih,
er, zaman trudiv, svu muku izgubih.
Zač se prî togaj ne stvorih kamenom 45
ajli pod gorom vodicom studenom?
Ne bih tač grozno cvilil brez pristanka,
jak noćju slavic brez pokojna sanka;
ne bih se skončal u želnom srdačcu
kako bili snig na gorkom sunačcu, 50
ni bih toliko ja želil umriti,
zač veće, vilo, ne bih rad živiti.
Ar nî veći trud ner zaman želiti
i, gdi nis' ljubljen, da budeš ljubiti.
Nu se veselim i u toj sam miran, 55
jer ti u službi odveće bih viran.
Sama dobro znaš da po mom umin'ju
još nigdar ne bih protiv tvomu htin'ju,
ner ako zgriješih, ar te virno ljubim;
krostoj nî pravo sej službe da gubim. 60
Ne čin' da t' reku: "Neharnu tko služi,
taj vinu [s'] s tugom i s tužbom sadruži."
Sad ne vim ino ner iskat pomoći,
kako bih mogal ovuj želju oći;
ter kako jelin s nalipom ustriljen 65
tučem se svudi odveće uhiljen.
Obišad vas lug i gorske visine
i bistre vode i polske ravnine,
toj rani lika nigdir ne nahodim,
zasveda svudi sva bil'ja obhodim. 70
Nu t' mi svak pravi: "Prî ćeš smrt prijati
neg ćeš tuj ranu igdar izvidati,
dokle ti lika onaj ne da strila
toli prignivno ka te je ranila."
Krostoj znaj, vilo, pritiha košuto, 75
da me s' ti sama ranila tač ljuto.
Čime s' ranila, timej mi lika daj,
ter mi sej rane jur skoro izvidaj;
ar svako, vilo, velmi kratko cknin'je
krati napospih sve moje živin'je. 80
U ovi način trudeći dan i noć,
sam se po sebi ne možem ja pomoć,
ako tvoj pozor, pozor tvoj prilipi
sad mlados moju malim ne pokripi;
ar kako dubak osječen odasvud, 85
život moj sahne, - toj, vilo, hti tvoj sud.
Oh, pritužan ja, tko da mi da svita?
jur mi je, vilo, s tebe rat očita!
Jak sokol pticu gorko me s' ranila,
ranivši krila odasvud slomila. 90
Put je kamenit, zarastal vas dračom,
kroz ki ne mogu proć ni s groznim plačom;
a stramputje je maglom potamnilo
i svitlo sunce sve je pomrknulo.
Luzi su gusti, a gore visoke, 95
bojim se rane od zviri žestoke.
Sad, moja vilo, hotij mi izreći
ki put ću prijat mojoj hudoj srjeći;
ar mi u paklu, u mukah ognjenih
nî žestočiji trud od želja ljuvenih. 100
Nu na sem svitu [nî] nidan trud mučan
tomuj ki ljubav slidit je naučan;
er da su s ognjem sve gorske visine
i brze rike i morske pučine,
dragi k milomu jur prit može svudi, 105
istom hotin'je od obiju budi;
i draga s milim razdilit ne može
ništar na saj svit ner zla smrt, moj Bože.
Zatoj znaj, vilo, da sam prihudo zdrav
jakin' ona zvir ku rani tvrdi lav.110
