30. Прича о провинцији Далмацији

DE ADMINISTRANDO IMPERIO (О УПРАВЉАЊУ ЦАРСТВОМ)
Писац: Константин Порфирогенит, преводилац: Никола Томашић
Поглавља су преузета са сајта Montenegrina. Текст је коригован према II тому „Византијских извора за историју народа Југославије“.


30. Прича о провинцији Далмацији

Ако је знање за свакога добра ствар, онда га ми постижемо упознавајући догађаје. Из тог разлога ми дајемо, за добробит онима који долазе после нас, сасвим јасно обоје од овога, и неких других ствари вредних позорности и тако настаје добро које може бити двоструко. Дакле, они који желе сазнати начин освојења Далмације, како су је заузели словенски народи, могу то научити из онога што слиједи, али најпре се мора рећи све о њеном географском положају.

У стара времена Далмација је почињала на границама Драча, или Антибароса (Бара), и протезала се све до планина Истре, а ширила се све до реке Дунава. Цело то подручје се налазило под влашћу Римљана, а та је провинција била најславнија од свих западних провинција, па ипак су је словенски народи заузели и то на следећи начин. Близу града Сплита налази се град зван Салона, који је саградио цар Диоклецијан, а и сам Сплит је такође саградио Диоклецијан, а и његов двор је био ту, али су у Салони живели његови великаши и веома много обичног народа. Тај град је био главни град целе Далмације. Ту се сваке године скупљала коњица из других градова Далмације, па би се упућивали из Салоне, бројем до једне хиљаде, и они би чували стражу на реци Дунаву, због Авара. Наиме, Авари су имали своја боравишта на оној страни реке Дунава, тамо где су сада Турци (Мађари), а живели су номадским животом. Људи из Далмације, који су тамо долазили сваке године, често су видели животиње и људе на другој обали реке. Они су једном приликом, дакако, одлучили прећи преко реке и истражити ко су они људи, који тамо живе. Тако су они прешли реку и нашли само децу и жене Авара, људи и младићи су били у бојном походу. Изненада су их напали и, наравно, заробили, и вратили се неометани, и однели су сав тај плен у Салону. После, кад су се Авари вратили натраг са свог бојног похода и из својих губитака схватили што се догодило, били су збуњени јер нису знали ни с које стране је дошао тај ударац на њих. Стога су одлучили да се неко време суздрже и сачекају, те да на тај начин сазнају истину.


И тако, кад је по редослиједу смјене страже, војна посада била послана из Салоне, али не исти људи који су прије били ту него други, они су одлучили урадити исто што су урадили и њихови претходници. Тако су они прешли преко ријеке против оних тамо, али су их нашли скупљене, заједно, а не раштркане наоколо као што је било пријашњом приликом, па заправо нису ништа успјели него су стварно претрпјели најгори пораз. Неки од њих су погинули, а остали су заробљени, и ни један није измакнуо непријатељским рукама. Ови други испитивали су оне прве о том тко су и одакле су дошли, те су сазнали да је зло које им је нанесено било од истих, како је већ речено, те испитивањем установише какве је природе њихова домовина, па замисливши ту земљу према оном што су чули, задржали су преживјеле заробљеним а себе су обукли у њихову одјећу управо на начин како су се они сами облачили, и затим, узјахали коње па су узели у своје руке копља са заставама и остале знакове које су они донијели собом, па сви они крену у војничком реду према Салони. А како су они из испитивања сазнали и за вријеме у које се посадна стража враћала с Дунава (то је била Велика и Света Субота), они су сами стигли управо на тај дан. Кад су они пришли близу, главнина војске се скрила, а њих до једну тисућу, и то они који су укључени у превару, који су добили коње и одјећу Далматинаца, одјахали су равно напријед. Они у граду, препознали су знакове и одјећу, а тако исто и дан, јер је управо тога дана био уобичајени ред њиховог повратка, отворили су им сва врата и примили их с весељем. Али они, одмах чим су били унутра, заузели су улазе и знаковима јавили свој успјех главнини војске, и дали су им знак да појуре те уду заједно с њима. И тако су они све у граду ставили под мач и тиме су се направили господарима цијеле Далмације и населили су се у њој. Само се грађанство на обали одржало против њих, и наставили су живјети у власти Византинаца, будући да су могли живјети помоћу мора. Тада Авари, видјевши да је то најбоља земља, населили су се у њој.

Али, Хрвати су у то вријеме живјели иза Багибареје, тамо гдје су сада Бјелохрвати (Белохробатои). Од њих се одијелио један род од петоро браће, Клоукас и Лобелос и Косениз и Моухло и Хробатос и двије сестре, Тоуга и Боуга, и дошли су са својим народом у Далмацију и нашли су Аваре као господаре земље. Пошто су једни с другима ратовали неколико година, Хрвати су надвладали и побили неке од Авара а остале су присилили на подложност. И тако је од тог времена ова земља запосједнута по Хрватима, а у Хрватској (Хробатиа) још постоје потомци Авара, и њих се препознаје као Аваре. Остали Хрвати су остали код Франачке и сада се називају Бјелохрвати, то су бијели Хрвати, и они имају свога властитога кнеза, они су подложни Отону, великом краљу Франачке, или Саксоније (Саксиас), и они су некрштени, и они се узајамно жене с Турцима и пријатељују с њима. Од Хрвата, који су дошли у Далмацију, један се дио одвојио, и запосјео Илирик (Иллурикон) и Панонију (Паннониан), они су такођер имали свога неовиснога кнеза, који је обдржавао пријатељске свезе, и то само путем посланика, са кнезом Хрватске. Хрвати у Далмацији били су низ година подложни Францима, као што су раније били у својој властитој земљи, али су њих Франци угњетавали таквом окрутношћу тако да су убијали и дојенчад те су их бацали псима. Хрвати нису више могли трпјети такво понашање Франака, због тога су се побунили, те су побили оне Франке које су имали за своје поглаваре. Због тога на њих је кренула из Франачке велика војска, па иза како су ратовали седам година, коначно су Хрвати успјели надвладати те разбити Франке заједно с њиховим вођом којему је било име Котзилин (Коцил). Од тога времена су они неовисни и самоуправни, и, они су захтијевали свето крштење од бискупа Рима, и били су послани бискупи који су њих крстили, у вријеме њиховог кнеза Пориноу. Њихова је земља била подијељена у 11 жупанија а то су: Хлебиана, Тзензена, Емота, Плеба, Песента, Паратхалассиа, Бребере, Нона, Тнена, Сидрага, Нина, а њихов бан (боанос) има (у власти) Крибасан, Литзан, Гоутзеска.

Сада, речена Хрватска и остале словенске земље овако су распоређене: Дукља је суседна драчким тврђавама, мислим на Елис(Љеш) и Елкунион(Улцињ) и Антибарин(Бар), те се протеже све до Декатере (Котор), а на страни планине, земља је суседна Србији. Од града Декатера почиње подручје Травунија, те се протеже све до Рагузе(Дубровника), а на страни планине земља је суседна Србији. Од Рагузе(Дубровника) почиње кнежевина Захумље и протеже се све до реке Оронтион (Неретва), а на страни морске обале суседна је Паганима, али на страни планине земља је сусједна Хрватима на сјеверу а напред Србији. Од реке Оронтион почиње Паганија и протеже се све до реке Зентинас (Цетине), она има три жупаније, Растока и Мокро и Дален. Две од ових жупанија односно Растока и Мокро, леже на мору, и имају бродове, али Дален је удаљен од мора, и они тамо живе од пољопривреде. Њима су суседна четири острва, Мљет, Крк, Брач и Хвар, најпогоднији су и плодни, са напуштеним градовима на њима и са много маслињака, на којима су они насељени и држе своја стада, од којих живе. Од реке Цетине почиње земља Хрватска и протеже се уздуж, на страни обале све до граница Истре, а то је до града Лабина , а на страни планине, на неки начин, прелази преко провинције Истре, а у подручју Цетине и Хлебена постаје сусед Србији. То је зато што земља Србија лежи пред другим земљама, али на северу она је сусед Хрватској а на југу Бугарској.

Дакле, пошто су се речени Словени населили, они су запосели све земље око Далмације, али су Византински градови заузели острва за обрађивање и живели су од тога, отад су, свакако, свакодневно били заробљавани и уништавани од Пагана, па су напустили она острва и одлучили обрађивати земљу на копну. Али њих су зауставили Хрвати, и то зато што још нису били плаћали данак Хрватима, а редовно су плаћали војном заповеднику оно што сада плаћају Словенима. Спознавши да им је тако немогуће живети, они су побегли цару Василију(867-886) те му рекли све ово. И зато је славни цар Василије одредио да све оно што је до тада плаћано стратегу, они од тада треба да плаћају Словенима и с њима да живе у миру, а тек мало плаћања треба да дају стратегу, као сасвим јасан доказ подређености и подложности цару Византинаца и његовом стратегу. И од тог времена сви су ови градови постали дужни данка Словенима, и они су њима плаћали тачно одређене износе: град Сплит 200 номизмата, град Трогир 100 номизмата, град Диадора 110 номизмата, град Опсара 100 номизмата, град Арбе 100 номизмата, град Бекла 100 номизмата, што даје свеукупан износ од 710 номизмата, осим вина и других добара, која су давања већа од плаћања у новцу. Град Рагуза(Дубровник) смештен је између две земље, Захумље и Травуније, они имају своје винограде у обе земље, па они плаћају архонту(кнезу) Захумљана 36 номизмата, а архонту(кнезу) Травуније 36 номизмата.