Што тако мариш?...

Што тако мариш?... (*** (Что в имени тебе моём))  (1846)  Писац: Александар Пушкин, преводилац: Стојан Новаковић

Што тако мариш ти за име моје?
— Њега ће нестат’ као шушке сетне
Кад талас груне о обалу хладну
Ил’ кроз ноћ тихи гласак тихо летне.

У споменици остаће му трага,
То к’о кад дођеш врх гроба некога,
Па на камену чудне речи пишу,
Нит’ језик знадеш, нити слова кога!

Што зањга мариш? У метежу силном
Сад и одавно минуло је веће,
Ни један спомен оно твојој души
Чистији, нежниј’ веруј кренут’ неће!

А кад ти дође кадкад мучно, тешко,
Тужећи мо’ш га поменут’ из тија,
Реци: гле, неко и мене се сећа,
Гле, има срце у ком живим и ја!

Извор

1865. Вила. Година прва, број 32, стр. 392.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.