ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ

ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ Писац: Гаврил Стефановић Венцловић

Да изађемо пошетати се по гробљу,
Те с отвореним очима да видимо
Где су нашем пустом животу домовине,
Кућишта и дуго борављење овога света.
Није ли у земљи?
Промотримо се: што се из нас по малу стаје,
То сами себе да не варамо
Гледећи како нас скоро једног по другом нестаје...
Сматрајући нашу гиздаву лепоту
Смрдљиву у гробљу,
И ви, господо бољари и судије,
Поникните онамо, те се узбојте Бога!
Љутице и гарезљиви налети!
Виђ’те како се расипљу и претурају се кости.

И можете ли по костију прознати
Тко је био цар, краљ, принц?
Врло разгледајте грозљиви зглед,
Телеснога стаса зглавке, те кажите,
Који је био који јунак, војак, војвода ли,
Просјак, ил’ му на гласу кмет,
И врли бољарин богат?
Који ли је пак грбави старац
И фришак младић био;
Груб, хубав ли, крштен, некрштен ли,
Кога ли је рода и племена?
Није ли све једно — земља и прах!
Кошчине ка̂ камење ваљају се...

И што је то од нас?
Јучер, мој мили садруг, ка̂ неки ми у телу зглавак,
А саде, ка̂ неке мршине линсале
Од њега се грозим.
Кога сам миловао, љубио и грлио се ш њиме,
А сад мрзи ме и гледати на њега;
С руком не могу се дотакнути к њему,
Толико што уздишем и сузим за њим!
Жао ми га је што се растасмо,
С милокрвства стајао бих при њему,
Ал’ од зла задуха му клоним се!
Отпре хубав и леп бијаше,
А сад сасма огруби.
А где му је лепозгледно лице,
Где ли су му јасне очи? Очади и смрче се.
Лепе, дуге косе опадоше,
Дуга шија склони се, беседљив језик премукну.
Руке и груди расуше се,
Телесни цео стас распаде се.
Камо скупо и цифрасто одело?
Раструну се, миризме неста,
Бујна и непокорна младост усаше!...

У ветар и у маглу све прохуја,
Оста саде — земља.

Извор

• Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 49-50.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Гаврил Стефановић Венцловић, умро 1749, пре 275 година.