Чудан сан
На памет ми јутрос пану
Да ти кажем мила мати,
Грозно сн'јевах у мом сану,
Бог ће сами добро дати.
Виђех ђе ме заробише
Турци испред куће наше,
Живога ме ухватише,
И руке ми повезаше.
Стадоше ме тешким бичем
Немилице ударати
У помоћ ми зовем, вичем,
Саму тебе драга мати.
Па и ти ми доћи нешће,
Но ми велиш: главу с њега!
Ово синку бјеше жешће
Но смрт сама што угледа.
Од тог страха сан искочи
Гледам, дрхшћем истим страхом,
Тарем своје сузне очи, -
Срце куца јаким махом.
Сан је лажа Бог истина!
Јунаку се сн'јева свака,
То је сине празна тмина;
Куша срце од јунака.
Што на помоћ твом лелеку
Нехте доћи мајка стара,
Него рече да те с'јеку,
Истина се томе ствара.
Јер Српкиња жели свака:
Да јој синак мртав пане,
Да га крије хладна рака,
Него робом да остане.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора), Мило Јововић, „Голуб“, број 14., у Сомбору, 15. јула 1892., стр. 211.