Честитам/21
ПРИЗОР I
(Соба, слева једна, а здесна двоја врата).
МАРА
МАРА (улази сасвим обучена у собу и таре очи):
Чекајући канда сам и заспала... Да, да, и то овако обучена! — Колико само може бити сати? (Погледа на сат). Пола седам! Је л' могуће? А ја сам мислила да је тек поноћ прошла! Мој муж мора да је после поноћи дошао, јер ја сам до дванаест сати била будна. Да видимо спава ли нам чича (прислушкује на вратима преко пута), Дабогме да спава, 'све хрче! А мој муж? (Уђе у собу до њене собе и одмах изађе). Нема га! Постеља ни додирнута! Дакле још није дошао. Дакле банчи, карта се и шта ја знам шта ради! А ја, сиротица, чекам целу ноћ на њега. А то је тек четрнаести дан, разумете ли, четрнаести дан нашег брачног живота, и за тих четрнаест дана ово је већ трећи пут да је целу ноћ изостао! Не, — то прелази сваку границу, то се више не може трпети! Ја сам најнесрећнија жена на овоме свету! (Баци се на столицу и плаче). Први пут сам ћутала, нисам му ни речи рекла; други пут сам га молила да раније дође, а сада, (скочи) сада нити ћу ћутати, нити ћу га молити. Он изостаје целу ноћ. Он ме, дакле, не воли. Кад ме не воли, ја му више не требам! Кад му не требам, а ја ћу да идем. Идем својој матери. Нећу ни часка више да останем. (Хода горе дале). Јуче је дошао чича у госте, пита за свог красног Стеву, а ја, сиротица, знајући да неће доћи пре поноћи кући, лажем да има посла, већ да га не чека. Наместим му брже-боље постељу и отерам сиромаха човека у осам сати у кревет само да не дозна да имам мужа бекрију. Њега сам отерала у постељу, слушкињу сам отерала на музику, све, све само зато да сакријем његове неваљалштине. Чекам га ко луда целу боговетну ноћ, а њега још нема ни сада, у пола седам ујутру! Не, не, — то се више не може трпети, ја га морам оставити! (Оправља се). Тако! Сад идем својој матери. Нећу да знам за њега ни да је жив! (Пође). Ал' не, хоћу да му рекнем да је бекрија који не заслужује такве жене као што сам ја. (Седне и пише). „Господине! Ви сте једна лола, једна бекрија, који целу ноћ тумарате. Ви не заслужујете да вас дочекам! Зато збогом! Мара." Тако! Сад још да запечатим! Тако! А споља ћемо написати: „Моме мужу." Шта? Нећемо тако, он није више мој муж! Он је за мене стран, дакле: „Господину С. Грабићу овде." Тако! Писмо ћу овде на столу да оставим... Па сад, збогом кућо, у којој сам четрнаест дана и срећно и несрећно проживела. Збогом, господине мужу, тражите себи другу жену! (Изађе нагло).